Pravoslavlje
Crkva Sv.Nikola
Supska
Obicaji
Obicaji

Nema naroda bez obicaja, bez obzira u kom kraju sveta zivi.  Svako selo, svaki kraj, svaka oblast,svaki narod imaju svoje obicaje.

Neki običaji pripadaju samo užem kraju, neki zahvataju čitave oblasti jedne zemlje, a neki običaji su istovetni kod različitih naroda. 

Velike seobe naroda kroz vekove, osvajački pohodi raznih naroda, vekovna ropstva i mnogobrojni ratovi, a ujedno praćeno i voljnim i nevoljnim mešanjem krvi, učinili su da su se i narodi i njihovi običaji prilično izmešali. 

Malo je naroda koji su imali toliko seoba kao Srpski narod. Od dolaska na Balkansko poluostrvo pre mnogo vekova pa sve do seoba u poslednjoj deceniji HH veka, pritisnuti raznim nevoljama, Srbi su se selili iz jednog kraja zemlje u drugi. Oni su u svojim seobama pored mnogih kućnih potrepština nosili i svoje običaje. 
Mnogo je običaja koji su kroz vekovnu upotrebu osvećeni u Srpskoj pravoslavnoj crkvi.

Za svaki praznik vezani su određeni običaji.  Pođimo redom:

 

Obicaji za Vaskrs

Teodorova subota 

U subotu prve nedelje Časnog posta, pada praznik svetog Velikomučenika Teodora Tirona. Toga dana se u pravoslavnim domovima kuva žito kao za slavu. Tako se slavi uspomena na jedan događaj iz prvih vekova hrišćanstva. Naime, u vreme rimskog cara Julijana Apostate 362. godine, kada je bilo gonjenje hrišćana kao u vreme Nerona, naredi ovaj car da se sve namirnice po carigradskim pijacama i radnjama popršću krvlju od žrtvenih životinja, kako bi se hrišćani oskrnavili i ne bi mogli da se pričeste. Međutim, sveti Teodor Tiron javi arhiepiskopu carigradskom Evdoksiju, da hrišćani Carigrada ne kupuju ništa od namirnica, nego da u svojim domovima, te nedelje kuvaju pšenično žito i mešaju sa medom, i to uzimaju umesto hrane. Hrišćani tako i urade, i dostojni se pričeste u nedelju Pravoslavlja Kao uspomenu na taj događaj, u ovaj dan, domaćice kuvaju žito kao za slavu, i služe svoje ukućane i goste koji toga dana dođu u kuću.

 

Lazareva subota Vrbica 

 

Subota uoči praznika Cveti (koji uvek padaju u šestu nedelju Časnog posta) posvećena je uspomeni na vaskrsenje četvorodnevnog Lazara, i na ulazak Hristov u Jerusalim, gde su ga deca svečano dočekala i pozdravila. 
Tada se u našim hramovima u popodnevnim časovima služi večernje bogosluženje, i u crkvu se unose mladi vrbovi lastari, tek olistali. Pošto se vrba osveti, sveštenik narodu deli grančice, i zatim se vrši trokratni ophod oko hrama sa crkvenim barjacima, ripidama i čiracima. Narod obilazi oko hrama uz pevanje tropara Lazareve subote. 

Ovaj praznik je isključivo praznik dece. Za taj dan majke svečano obuku svoju decu, pa čak i onu najmanju, od nekoliko meseci, donose, svečano obučenu, crkvi, kupuju im zvončiće vezane na trobojku i stavljaju oko vrata. Deca se raduju, trče po porti i učestvuju u ophodu oko crkve. Mlade vrbove grančice se odnose kućama i stavljaju pored ikone i kandila. Sa ovim danom počinju veliki Vaskršnji praznici.

Velika nedelja 

Ova nedelja se zove još i Strasna sedmica, u kojoj se slavi uspomena na izdaju, hvatanje (hapšenje) i stradanje Gospoda Isusa Hrista. Ove sedmice se u našim hramovima vrše posebna bogosluženja, i poželjno je da vernici u njima redovno učestvuju. U ovoj nedelji su najvažniji praznici Veliki četvrtak i Veliki petak. Na Veliki četvrtak služi se liturgija svetog Vasilija Velikog, i toga dana je Gospod ustanovio svetu tajnu pričešća, zato je dobro da se toga dana pričestimo. Na taj dan uveče, čitaju se dvanaest jevanđelja o stradanju Hristovom, i dok se čitaju jevanđelja narod u crkvi kleči. 

Na Veliki petak, kada se slavi uspomena na Hristovo raspeće, u našim hramovima, popodne iznosi se plaštanica (platno na kome je prikazano polaganje Hristovo u grob), koju vernici celivaju sve do Vaskrsa Plaštanica se postavlja na posebno ukrašen sto (grob Hristov), ispred oltara. U nekim našim krajevima, običaj je da se vernici posle celivanja plaštanice, provlače ispod stola na koji je položena plaštanica. Po narodnom verovanju prilikom provlačenja, treba se pomoliti Bogu i pomisliti neku lepu želju, i ta želja će biti ispunjena. 

Ove nedelje crkva zapoveda najstrozi post bez ribe i ulja. Na Veliki petak pozeljno je nista ne jesti sve do iznosenja Plaštanice. 

Pobusani ponedeljak 

Prvi ponedeljak posle Vaskrsa zove se Pobusani ponedeljak. Toga dana, po narodnom verovanju i običaju, treba pobusati grobove umrlih srodnika busenjem sa zelenom travom. U nekim krajevima, ovaj dan se obeležava kao i zadušnice. Naime, izlazi se na groblja, pale se sveće, uređuju grobovi i sveštenik vrši parastose i pomene za pokoj duša pokojnika. Taj dan se iznose farbana vasršnja jaja na grob, i dele se potom sirotinji. Dakle, Pobusani ponedaljak je dan posvećen mrtvima.

 

 

 Obicaji za Bozic

 

Iako je Vaskrs najveći hrišćanski praznik, praznik nad praznicima,

kod Srba se Božić i praznici vezani za njega najsvečanije proslavljaju i obiluju našim lepim običajima,

koji vreme od nekoliko nedelja oko Božića čine najlepšim i najsvečanijim periodom u celoj kalendarskoj godini.

 

Božić se praznuje kao uspomena na dan rođenja Gospoda Isusa Hrista, Sina Božijeg, Spasitelja sveta.

Ta činjenica da je to praznik rađanja novog života, praznik dece i detinjstva, praznik roditeljstva očinstva i materinstva,

ukrasio je kod Srba ovaj praznik najlepšim verskim običajima i obredima.

Svi ti običaji i obredi imaju jedan osnovni smisao i svode se na jedan cilj: Umoliti Boga da sačuva i uveća porodicu i imanje domaćina.

Sve je to izraženo u kratkoj narodnoj zdravici i molitvi o Božiću: "Daj, Bože, zdravlja i veselja u ovom domu, neka nam se rađaju zdrava dečica,

neka nam rađa žito i lozica, neka nam se uvećava imovina u polju, toru i oboru!"

 

U ovom periodu su najvažniji sledeći praznici: Detinci, Materice, Oci, Tucindan, Badnjidan, Božić. Za svaki od ovih dana i praznika vezani su naši lepi običaji.

 

Detinci

 

U treću nedelju pred Božić slavi se ovaj praznik. Toga dana ujutru rano, ili po dolasku iz crkve sa bogosluženja, odrasli vežu svoju ili tuđu decu.

Za vezivanje se obično koristi: kaiš, gajtan ili običan kanap, ili običan deblji konac.

Obično se zavežu noge ili ruke, pa se jednim delom kanap zaveže za sto ili stolicu.

Vezivanje na Detince, Materice i Oce, ima višestruku simvoliku.

Prvo simvolizuje čvrste porodične veze, slogu, mir, poštovanje i međusobno pomaganje u svim prilikama.

Drugo, upućuje ukućane na štedljivost i istrajnost u vrlinama, jer onaj ko poseduje pošteno zarađenu imovinu i dobra dela,

lako će sebe otkupiti u svim sporovima pred zemaljskim sudovima, a posebno na poslednjem Strašnom sudu,

gde će se samo vrednovati ono šta je čovek dobro u svom životu učinio.

 

Materice

 

U drugu nedelju pred Božić pada ovaj praznik. Ovo je najveći hrišćanski praznik majki i žena.

Toga dana deca porane i unapred pripremljenim kanapom, koncem, šalom, maramom ili kaišem na prepad zavežu svoju majku,

za noge, na isti način, kao što su njih majke vezivale na Detince.

Majka se pravi da ne zna zašto je vezana.

Deca joj čestitaju praznik, a majka onda deli deci poklone, i na taj način se "dreši".

Na isti način se vežu i sve udate žene, koje se dreše poklonima deci: kolačima, ili nekim drugim slatkišima.

 

Oci ili Očevi

 

Ovaj praznik se praznuje poslednje nedelje pred Božić.

Toga dana, isto kao na Materice, deca vezuju svoje očeve, a ovi im se "dreše" poklonima, isto kao i majke.

Oci, Materice i Detinci su čisto porodični praznici i za taj dan domaćice pripremaju svečani ručak na kome se okupi cela porodica.

Ovi praznici, i običaji vezani za njih, doprinose jačanju porodice, slozi u njoj, razumevanju, poštovanju između dece i roditelja, starijih i mlađih,

što sve zajedno čini porodicu jakom i zdravom. A zna se, da je porodica temelj jednoga društva države i crkve.

 

Tucindan

 

Na dva dana pred Božić, 5. januara, je Tucindan. Toga dana se kolje i redi pečenica za Božić.

Nekada se pečenica "tukla" ubijala krupicom soli, kasnije ušicama od sekire, pa se onda, ubijeno ili ošamućeno prase ili jagnje klalo i redilo.

Zato je ovaj dan nazvan Tucindan.

Na Tucindan, po narodnom verovanju, decu "ne valja" tući, jer će cele godine biti nevaljala i bolovaće od čireva

 

Badnji dan

 

Dan uoči Božića, 6. januara, zove se Badnjidan. Naziv je dobio po tome jer se toga dana seče badnjak i unosi u kuću.

Sa ovim danom već počinje Božićno slavlje. Ujutro rano, već u zoru, pucanjem iz pušaka i prangija objavljuje se polazak u šumu po badnjak.

Čim svane, loži se vatra i pristavlja se uz nju pečenica. Žene u kući mese božićne kolače, torte, pripremaju trpezu za Božić.

 

Šta je badnjak?

 

Badnjak je obično mlado, hrastovo ili cerovo drvo, koje se na Badnjidan ujutro rano seče i donosi pred kuću.

Uveče, uoči Božića, badnjak se preseca i zajedno sa slamom i pečenicom unosi U kuću.

 

Kako se seče badnjak?

 

Pre izlaska sunca, na Badnjidan, domaćin sa sinovima ili unucima odlazi u šumu da seče badnjak.

Bira se obično mlad i prav cerić, ako nema cerića, može i hrast. Stablo cerića treba da bude toliko, da ga domaćin na ramenu može doneti kući.

Kada odabere odgovarajuće drvo, domaćin se okrene istoku, tri puta se prekrsti, pomene Boga, svoju slavu i sutrašnji praznik, uzima sekiru u ruke i seče badnjak.

Badnjak se seče i zaseca sekirom ukoso, i to sa istočne strane. Po narodnom verovanju, badnjak se mora poseći sa tri snažna udarca.

Što sekira od tri puta ne preseče, dovršava se lomljenjem ili uvrtanjem (sukanjem).

Taj lomljeni deo na badnjaku zove se brada i poželjno je da bude na svakom badnjaku.

Vodi se računa da drvo prilikom pada padne direktno na zemlju.

Ne sme se, dakle, zaustaviti na nekom drvetu. Iver od badnjaka se uzima i stavlja među karlice, da kajmak bude debeo kao iver.

Kad se badnjak donese kući, uspravi se uz kuću, pored ulaznih vrata, gde stoji do uveče.

 

Šta simboliše badnjak?

 

Badnjak simbolički predstavlja ono drvo, koje su pastiri doneli i koje je pravedni Josif založio u hladnoj pećini, kada se Hristos rodio.

Badnjak nagoveštava i drvo Krsta Hristovog.

 

Badnje veče

 

Badnje veče, praktično spaja Badnjidan i Božić. Zato se u našem narodu kaže za neke osobe, koje su prijateljski bliske i vezane da su kao "Božić i Badnjidan".

Uveče, kada padne mrak, domaćin sa sinovima unosi u kuću pečenicu, badnjak i slamu.

Pečenica se nosi na ražnju, obično dvojica nose između sebe, i jedan od njih prvo stupa desnom nogom preko praga i pozdravlja domaćicu i žensku čeljad rečima:

"Dobro veče! Čestit Božić i Badnje veče!" Domaćica i ženska čeljad posipaju pečenicu i domaćina sa zobi i pšenicom, odgovarajući:

"Dobro veče! Čestiti vi i vaša pečenica!"

Pečenica se unosi u sobu gde se obavlja večera na Badnjidan i Božićni ručak, i prislanja na istočni zid, tamo gde su ikone i kandilo.

Pošto se badnjak prethodno iseče sa debljeg kraja na tri dela, veličine da može da stane u šporet ili kakvu peć, unosi se u kuću.

Isto se govori i radi kao kad se unosi pečenica. Badnjak se stavlja na ognjište, ali pošto ognjišta nema više, stavlja se pored šporeta ili peći, i odmah se jedno drvo loži.

Tamo gde nema peći ili šporeta, badnjak se stavlja kod pečenice.

 

Slama

 

Posle badnjaka u kuću se unosi slama.

Prilikom unošenja slame domaćin i domaćica govore i postupaju kao kad se unosio badnjak i pečenica Slama se posipa po celoj kući.

Domaćica u slamu pod stolom, gde se večera, stavlja razne slatkiše, sitne poklone i igračkice, koje deca traže i pijuču kao pilići.

Slama simvolizuje onu slamu u pećini na kojoj se Hristos rodio.

 

Večera uoči Božića

 

Kada se unesu pečenica, badnjak i slama, ukućani svi zajedno stanu na molitvu, otpevaju tropar "Roždestvo tvoje...",

pomole se Bogu, pročitaju molitve koje znaju, čestitaju jedni drugima praznik i Badnje veče i sedaju za trpezu.
V
ečera je posna, obično se priprema prebranac, sveža ili sušena riba i druga posna jela.

 

Božić

 

Najradosniji praznik među svim praznicima, kod Srba je Božić. Praznuje se tri dana. Prvi dan Božića je uvek 7. januara.

Na Božić ujutro, pre svitanja, zvone sva zvona na pravoslavnim hramovima, puca se iz pušaka i prangija i objavljuje se dolazak Božića i Božićnog slavlja.

Domaćin i svi ukućani oblače najsvečanije odelo, i odlaze u crkvu na jutrenje i Božićnu liturgiju.

Posle službe u crkvi se prima nafora i prvo se ona uzima na Božić. Ljudi se pozdravljaju rečima: "Hristos se rodi!" i otpozdravljaju: "Vaistinu se rodi!"

Valja napomenuti da se ovako pozdravlja i govori sve od Božića do Bogojavljenja.

Kada domaćin dođe kući iz crkve, pozdravi sve ukućane sa ovim radosnim božićnim pozdravom, i oni mu otpozdrave ljubeći se međusobno i čestitajući jedni drugima praznik.

 

Položajnik

 

Na Božić, rano pre podne, u kuću dolazi specijalni gost, koji se obično dogovori sa domaćinom,

a može biti i neki slučajni namernik, i on se posebno dočekuje u kući, i zove se položajnik.

Položajnik pozdravi dom Božićnim pozdravom, ljubi se sa ukućanima i odlazi kod šporeta.

Otvara vrata na šporetu ili peći, ranije na ognjištu, džara vatru i govori zdravicu:

"Koliko varnica, toliko srećica, Koliko varnica toliko parica (novca) Koliko varnica toliko u toru ovaca,

Koliko varnica toliko prasadi i jaganjaca, Koliko varnica, toliko gusaka i piladi, A najviše zdravlja i veselja, Amin, Bože daj".

Položajnik simvolički predstavlja one Mudrace koji su pratili zvezdu sa Istoka i došli novorođenom Hristu na poklonjenje.

Domaćica posle toga posluži položajnika, i daruje ga nekim prikladnim poklonom.

On je čovek, koji na Božić, i za celu narednu godinu donosi sreću u kuću.

 

Česnica

 

Rano ujutro na Božić, domaćica zamesi testo od kojeg peče pogaču, koja se zove česnica.

U nju se stavlja zlatni, srebrni ili obični novčić, odozgo se bode grančicom badnjaka, i ta česnica ima ulogu slavskog kolača na Božić.

Kada česnica bude pečena, iznosi se na sto gde je već postavljen Božićni ručak. Domaćin od pečenice za Božić seče najpre levu plećku, glavu i deo od rebara.

Kada svi stanu za sto, domaćin zapali sveću, uzima kadionicu, okadi ikone, kandilo i sve prisutne, preda nekom mlađem kadionicu koji kadi celu kuću.

Ukoliko neko zna peva božićni tropar, a ako ne, čita se "Oče naš" naglas. Kad se molitva završi pristupa se lomljenju česnice.

Česnica se okreće kao slavski kolač, preliva vinom i na kraju lomi.

Ona se lomi na onoliko delova koliko ima ukućana Onaj ko dobije deo česnice u kojoj je novčić, po narodnom verovanju, biće srećan cele te godine.

Kada se završi lomljenje česnice, ukućani jedni drugima čestitaju praznik i sedaju za trpezu.

 

Božićna pečenica

 

Prema narodnim običajima, jedna vrsta žrtve koja se prinosi Bogu i vuče korene iz vremena verovanja pre hrišćanstva, a pominje se i u starozavetnim knjigama.

Poreklo je sigurno iz vremena mnogoboštva,

a Crkva je ovaj običaj prihvatila i blagoslovila, sa obrazloženjem da pose Božićnog posta, koji traje šest nedelja, jaka i mrsna hrana dobro dođe.

Za pečenicu se obično kolje prase ili jagnje, a uz to neko još kolje i priprema pečenu ćurku, gusku ili kokoš.

Običaj vezan za klanje pečenice, ostao je verovatno iz starih mnogobožačkih vremena, vezan za žrtvoprinošenje.

Crkva ga je prihvatila i blagoslovila, jer posle Božićnog posta, koji traje šest nedelja, jača hrana dobro dođe, pogotovo što su tada izuzetno jaki mrazevi i zime.

Božić u urbanoj sredini

Postavlja se pitanje kako slaviti Božić danas, u izmenjenim uslovima života, naročito u urbanim sredinama,

gde nema ni vatre ni ognjišta, šume, drveća i gde je nemoguće na visoke spratove podizati veliko drvo i slamu.

Srbi su Božić, isto kao i krsnu slavu, slavili u teškom ratnim uslovima u rovu, na straži, na frontu, tim pre ga je lakše slaviti u svetlim,

prostranim, toplim i komfornim stanovima, u gradskim sredinama Umesto velikog drveta u crkvi se uzme osvećena grančica badnjaka i slame.

Sve se to, zajedno sa pečenicom, uoči Božića unosi u kuću i stavlja ispod slavske ikone na istočnom zidu stana ili kuće.

 

 

Verski praznici

 

Crveno slovo u kalendaru

Pojedine dane u toku jedne kalendarske godine, crkva je posvetila značajnim događajima iz Spasiteljevog života,

i velikim svetiteljima, i ti dani su upisani crvenim slovom u pravoslavnom kalendaru.

To su verski praznici, i u taj dan pravoslavni hrišćani praznuju, odnosno, ne rade.

Dakle, svaki dan koji je u kalendaru upisan kao crveno slovo, po crkvenom pravilu je neradan dan.

Toga dana hrišćani odlaze u crkvu na sveta bogosluženja, vode se ozbiljni i pobožni razgovori u vezi sa praznikom,

i ne obavljaju se uobičajeni poslovi u njivi, radionici ili na nekom drugom radnom mestu.

U kući se obavljaju samo nužni poslovi pripremanje hrane i sl.

Naravno od ove obaveze izuzeti su oni koji rade u državnim firmama, gde se uvek preko nedelje radi, ali po dolasku kući, treba da praznuju,

znači da izostave neke svoje poslove koje obavljaju kod kuće. Za dan svoje krsne slave,

svaki radnik treba da traži slobodan dan u firmi, i da taj dan na miru, sa svojim ukućanima, posveti svojoj slavi i prazniku.

 

Nedelja

Vaskrs je najveći hrišćanski praznik, jer je toga dana Gospod Isus Hristos vaskrsao iz mrtvih i to je najznačajniji događaj u istoriji sveta na kome počiva hrišćanstvo.

Da Hristos nije vaskrsao ne bi bilo ni hrišćanstva. Zato je Vaskrs praznik nad praznicima. Zbog tolikog značaja i svaka nedelja u toku godine posvećena je Vaskrsenju.

Rusi nedelju zovu "voskresenije"'. Nedelja je, dakle, ponovljeni praznik Vaskrsa, i kao takva spada u najveće hrišćanske praznike.

U našem narodu, u pojedinim krajevima, oslabila je ta svest, i vrlo često se dešava, da se u nedelju radi kao na najobičnijem radnom danu.

To je veliki greh.

Još u Starom zavetu, u Deset Božijih zapovesti je naređeno: "Šest dana radi i posvršavaj sve svoje poslove, a sedmi dan posveti Gospodu Bogu svome".

Nedelja je taj sedmi dan, i hrišćani su dužni da se drže ove zapovesti kao najveće svetinje.

Treba, dakle, znati, da je nedelja veći praznik od svih svetiteljskih praznika,

od Nikoljdana, Đurđevdana, Jovanjdana itd. i da je njeno praznovanje zapovedio sam Bog u zapovestima koje je predao ljudima.

 

Zavetni praziici

Pored dana koje je crkva odredila za praznovanje, pojedinci, čitave porodice, pa i pojedina sela ili krajevi imaju neke dane koje praznuju i u koje ne rade.

To su naši preci, iz određenih razloga počeli da praznuju i to se pretvorilo u zavet koji ima snagu crkvene zapovesti.

Takvi praznici su u našem narodu Blaga i Ognjena Marija, sveti Prokopije, sveti Jeremija itd.

Praznovanje ovih dana toliko je ušlo u praksu, da to i ne treba menjati, jer su ti svetitelji na taj način postali zaštitnici onih koji ih praznuju.

Neki od tih dana postali su i narodne i seoske preslave.

 

Petak pred velike praznike

 

Poznato je da u nekim našim krajevima narod praznuje i petak koji pada uoči nekog velikog praznika Ilindana, Krstovdana, Nikoljdana, Đurđevdana itd.

Kako crkva gleda na praznovanje petka? Kao što je svaka nedelja u jednoj godini posvećena vaskrsenju, tako je i svaki petak posvećen Hristovom stradanju na Golgoti.

Svaki petak je uspomena na Veliki Petak.

Verovatno su se naši preci u starim vremenima, zbog te simvolike, uzdražavali od rada u petak pred velike praznike,

da bi time odali poštovanje i obnovili uspomenu na Hristovo stradanje. Jer da Hristos nije postradao i vaskrsao, ne bi bilo svetitelja, niti bi bilo hrišćana.

Crkva nije zapovedila da se petak praznuje, osim što je zapovedila post u petak i sredu, jer je i sreda posvećena stradanju Hristovom.

Ali to praznovanje naših predaka vremenom se pretvorilo u jednu vrstu zaveta.

I kako danas postupati? Najbolje je da oni, koji su do sada praznovali, praznuju i dalje, a ko smatra da ne treba da praznuje može taj dan raditi.

Ima slučajeva, gde su neki pokušali da prekinu tradiciju praznovanja petka, naročito na selu, i dešavala im se uvek neka šteta na imanju.

Znači da je praznovanje već primilo snagu zaveta. Zato je najbolje postupiti oslanjajući se na vlastito iskustvo.

Ovde još, treba dodati, da praznovanje petka nema nikakve veze sa pretpostavkom da je to ostalo od Turaka, pošto je "petak turski svetac".

Srbi su sve primali od Turaka, i nošnju i običaje, i navike, ali veru su čuvali kao zenicu oka.

I ništa nije od islama prodrlo u pravoslavlje.

 

 

Hram

 

Ponašanje u hramu

 

Odsustvo veronauke u našim školama, i višegodišnja nasilna ateizacija i borba protiv crkve i vere,

doprineli su da je naš narod prilično postao necrkven i verski neprosvećen.

Danas, kada se polako vraća svojoj crkvi, primećeno je da ne zna kako se treba u pojedinim situacijama, na verskim obredima i bogosluženjima ponašati. E

vo nekoliko uputstava o ponašanju u hramu. Pre svega, hram je sveto mesto, i kada čovek ulazi u njega mora ulaziti tiho, lagano i sa dubokim strahopoštovanjem.

Kada se dođe na crkvena vrata, malo se zastane, prekrsti se i lagano pokloni prema hramu. Negde je običaj da se celivaju crkvena vrata.

Pošto se u većini slučajeva sveće prodaju u crkvi, stane se u red, i strpljivo čeka, ako je gužva, da se kupi sveća.

Kada se kupi sveća, odlazi se mestu gde se pale sveće. Sveća se celiva i nameni se zašto se pali.

Sveće za zdravlje pale se u gornjem delu svećnjaka ili palionice, a za pokoj duša u donjem delu.

Kada se sveće zapale, onda tiho, kao senka, a pogotovu ako je bogosluženje u toku, odlazi se i celiva ikona koja je u centralnom delu hrama .

Zato je najbolje doći na službu pre početka bogosluženja, jer se kasnije hodanjem kroz hram ometa sveto bogosluženje.

 

 

Kako se celiva ikona?

 

Stane se pred ikonu, dva puta se prekrsti, pokloni, zatim celiva ikona i još jednom se prekrsti i pokloni.

Zatim se odlazi na neko slobodno mesto u hramu.

 

Ponašanje na bogosluženju

 

Muškarci obično stoje na desnoj, a žene na levoj strani lađe hrama. Na tom mestu se stoji mirno, bez okretanja, šetanja ili razgovora sa nekim ko stoji u blizini.

Na taj način se ometa bogosluženje, a i drugi koji su prisutni u hramu. Bolje je izaći iz hrama, ako se oseti umor i oslabi volja, nego ometati druge.

Najbolje je kada se oseti umor, pojačati molitvu i napregnuti volju da se zamor savlada, jer sve to stvara đavo, da bi čoveka sprečio u molitvi.

Ruke za vreme molitve stoje prekrštene na grudima ili spuštene niz telo.

Molitve se izgovaraju u sebi (tzv, umne molitve).

Diskretno se pazi na sveštenikove radnje, i kada se on prekrsti, i kada se u molitvi i pesmi pominju imena Oca i Sina i Svetoga Duha svi se u crkvi krste,

a kada sveštenik kadi blago se klanjaju.

Za vreme čitanja Jevanđelja, Vhoda i propovedi, gde se ko zatekao tu stoji dok se ta radnja ne završi.

Ukoliko neko zna da peva, on peva tiho i polako, da ne ometa hor ili pojce koji pevaju za pevnicom. S

ve u svemu, svojim ponašanjem treba nastojati da se u hramu bude kao nevidljiva senka, a nikako nastojati da budeš primećen i zapažen.

Nadmeno ponašanje fariseja u hramu, Hristos je osudio, a pohvalio je skromno držanje i skrušenu molitvu carinika.

U danima pričešća, ili kada se deli nafora postala je praksa da se narod gura ko će pre da dođe na red.

Veliki je greh stvarati gužvu i nered u hramu. Bolje je sačekati nekoliko minuta, i time pokazati svoju svest, strpljenje i skromnost, i time zaslužiti nagradu pred Bogom.

Prilikom izlaska iz hrama, opet se celiva ikona, izađe se na vrata hrama, tiho i nečujno, ponovo se okrene prema unutrašnjosti hrama i smerno se prekrsti i pokloni.

 

Odevanje

 

Potrebno je ovde reći da i odevanje mora biti pristojno kada se ide u crkvu. Muškarci u hram ulaze gologlavi, a žene pokrnvene glave, dakle, sa maramom.

Odelo mora biti svečano i ozbiljno. Neprikladno je u hram dolaziti u farmerkama, papučama, majicama, bermudama, kratkim suknjama, golih ruku i slično.

Takođe, žene treba da izbegavaju šminku, ruž na usnama, naročito kada hoće da se pričeste.

 

Ispovest

 

Sveta tajna pokajanja i ispovesti je jedna od najvažnijih, blagodatnih sredstava u životu jednog hrišćanina.

U svakodnevnom životu čovek čini sitnije ili krupnije grehe. Oni su kao blato koje kalja dušu čovekovu i njegov moralni lik.

Zato je Crkva odredila sredstvo kojim se to blato i prljavština greha spira sa čoveka to je Sveta tajna pokajanja ili ispovesti.

Ispovest je potrebna što češće, a obavezno uoči svakog pričešća.

Nažalost, ova sveta tajna nije dovoljno zastupljena u našem narodu,

a možda je odsustvo pokajne discipline jedan od bitnijih uzroka našeg moralnog i duhovnog posrnuća.

Vernik ispoveda sve ono što ga muči u duši, i što mu opterećuje savest, sve grehe, čak i one koji su počinjeni u mislima ili željama.

Koliko je važna ispovest znaju oni koji se ispovedaju, jer oni posle ispovesti osete veliko olakšanje ,

kao da im je neki veliki teret pao sa duše i srca, a celo njihovo biće prožima neizrecivo blaženstvo.

Ne treba se plašiti ispovesti, jer sveštenik, po svojoj zakletvi ne sme da otkrije ni jedan greh koji mu je ispoveđen, po cenu života

 

Pričešće

 

Najuzvišenija i najsvetija sveta tajna, jeste Sveta tajna pričešća ili evharistija.

U njoj se čovek potpuno, fizički i duhovno sjedinjuje sa Hristom.

Vino i hleb, u pričešću su istinsko telo i krv Hristova. Zato se za primanje svetog pričešća, hrišćanin mora pripremiti na najdostojniji način.

Sedam dana se posti strogi post, bez ulja, dakle, na vodi. Deca i bolesnici mogu i manje, sa odobrenjem i blagoslovom nadležnog sveštenika.

Ujutro pre pričešća, ne uzima se ništa od jela, niti se puši, sve dok se ne pričesti, i ne uzme nafora.

Pored posta, pripremanje za pričešće podrazumeva i uzdržavanje od rđavih i zlih dela, izmirenje sa svima sa kojima je neko u zavadi,

činjenje dobrih dela i davanja milostinje, jednom reči istrajavanje u svakoj vrlini, a uzdražavanje od greha.

 

Kako se pričešćuje?

 

Kada se priđe svešteniku koji pričešćuje, izgovara se ime, da sveštenik čuje, i tada se ne krsti,

jer postoji opasnost da se zakači čaša (putir) iz koga se pričešćuje, i da se tako prospe pričešće, što je veliki greh.

Treba se prekrstiti ranije, i kada se odmakne od čaše, svešteniku se tada ne ljubi ruka, ni putir, nego se polako prilazi onome ko deli naforu.

Pričešće se uzima kao hrana.

Kada sveštenik, onome koji se pričešćuje, kašičicu sa pričešćem stavi u usta, usne se sklope kao kada se uzima hrana iz kašičice.

Ako se neko pričesti na Božić, Vaskrs, ili koji drugi mrsni dan, toga dana se ne posti. Posti se samo onda, kada se pričešćuje na posnom danu.

Nafora je hleb koje se vernicima deli na kraju svete liturgije. To je podsećanje na prve hrišćanske večere ljubavi, agape, gde se zajedno večeralo,

pevale se crkvene pesme i delila milostinja Nafora se uzima na sledeći način: Polako u redu, prilazi se svešteniku koji deli naforu.

Kada se dođe na red, prvo se prekrsti, a zatim na dlan leve ruke prekrsti se desni dlan i priđe se svešteniku, koji na ispruženi dlan stavlja kockicu nafore.

Onda se svešteniku celiva ruka, nafora se uzima u usta i pojede, i polako se izlazi iz crkve.

 

Sveštena lica

 

Sveštena lica su od Boga izabrana lica, i na poseban način posvećena da vrše sveta bogosluženja, svete tajne i obrede.

U najčešćem kontaktu sa narodom su parohijski sveštenici, koji služe pri crkvama i obavljaju potrebne verske obrede svojim vernicima.

Takav sveštenik je paroh, a narod su njegovi parohijani. Jer određeno crkveno područje, koje opslužuje sveštenik, zove se parohija.

Sveštenik se pozdravlja pri susretu: "Pomozi Bog oče,blagoslovite!" Svešteniku se celiva ruka bez obzira na godine sveštenika i onoga koji celiva.

Sveštenik se u razgovoru oslovljava sa "oče", recimo "oče Marko", ili ako je prota, može "oče proto".

Vladika se oslovljava rečima: "Vaše Preosveštenstvo", ili "Preosvećeni Vladiko", ili ako je neformalni razgovor samo "Preosvećeni".

Patrijarh se oslovljava sa: "Vaša Svetosti", ili "Svjatjejši Vladiko" ili samo: "Svjatjejši". Monahinje se oslovljavaju sa "sestro", a igumanija sa "mati".

Od ženskog monaštva se ne traži blagoslov i ne ljubi se ruka. Monaška lica se takođe oslovljavaju sa "oče".

Mlađima se kaže "oče" i njegovo ime, a starešini manastira se može reći "oče igumane" ili "oče arhimandrite".

Iskušenici se oslovljavaju sa "brate".

 

 

Hrišćanski dom

 

Najbitnije obeležje jednog hrišćanskog i pravoslavnog doma, pre svega, jeste da je dom osvećen.

Pored toga, hrišćanski dom treba da ima: ikonu, kandilo, čirak i sveću, slovo, kadionicu, bosiljak i tamjan, Sveto pismo i Molitvenik.

 

Osvećenje doma

Kada se jedna kuća ili stan sagradi, okreči, ulepša, i kada se nameste stvari, i kada u njemu porodica započne život,

potrebno je izvršiti osvećenje doma.To osvećenje vrši nadležni sveštenik. Osvećenje se vrši na sledeći način:

Pozove se nadležni sveštenik, u nekim krjevima se poziva obavezno i kum.

Na stolu u najsvečanijoj prostoriji gde su ikone, postavi se sto pokriven stolnjakom, a na stolu sveća, kadionica,

tamjan, činija sa vodom za osvećenje, bosiljak, jedna posuda sa malo brašna, jedna čaša ulja (zejtina),

četiri male svećice koje se na osvećenju pale i lepe na zidove stana i jedan mali štapić, na vrhu obavijen vatom, za pomazivanje zidova osvećenim uljem.

Osvećenje se vrši u svako doba dana. U molitvama na osvećenju, sveštenik se moli za napredak doma, za zdravlje i sreću ukućana, naročito dece,

za slogu, za ljubav, razumevanje među ukućanima i za svako dobro koje hrišćani mole od Boga.

 

 

Ikona

Svaki hrišćanski dom treba da ima ikonu svoje krsne slave. Ikona se postavlja u najsvečanijoj prostoriji, trpezariji ili dnevnoj sobi i to uvek na istočnom zidu.

Pored ikone krsne slave, poželjno je da u kući stoji ikona Hrista Spasitelja i ikona Majke Božije,

a može i ikona nekog drugog svetitelja koji se u tom domu posebno poštuje ikona Svetog Save, ikona preslave i slično.

Na zidu na kome je ikona ne mogu stajati neke druge slike, gobleni, posteri i sl.

Pravoslavna crkva ima svoje pravilo u ikonografiji. Najviše je zastupljen vizantijski stil u slikanju ikone.

Nažalost, ikone se kod nas prodaju na pijacama i vašarima, pa je i tu zavladao neviđeni kič i neukus,

pa likovi na takvim ikonama više liče na karikature nego na svetitelje. Zato je preporučljivo ikone kupovati u crkvama i crkvenim prodavnicama.

Kada se ikona kupi, nosi se svešteniku na osvećenje. Negde se praktikuje da ikona stoji u crkvi nekoliko nedelja.

Tek osvećena ikona se postavlja u hrišćanski dom. Dobro je da pred ikonom stoji manji stočić na kome bi stajale sve gore pomenute stvari i predmeti.

Ispred ikone se obavljaju svi hrišćanski obredi i molitve u kući.

 

Kandilo

Kandilo se postaalja ispred ikone. Pali se uoči, i na dan svakoga praznika i svake nedelje, a može goreti neprestano.

Kandilo obično pali i održava domaćica. Kandilo i plamen na njemu simvolizuju svetlost nauke Hristove i svetlost života svetitelja pred kojim se kandilo pali.

Istovremeno podseća, sve u kući da i oni treba da žive svetlim i čistim životom.

Oni koji imaju u kući kandilo znaju kakvu neponovljivu duhovnu atmosferu uoči praznika i nedelje stvara drhtavi plamičak kandila.

Naročito se to urezuje u detinju dušu, i ostaje kao najdraža uspomena iz detinjstva do kraja života.

Ta atmosfera je nepresušna inspiracija svim umetničkim i pesničkim dušama

i mnoga velika dela su stvorena inspirisana tom drhtavom i nezaboravnom svetlošću i igrom senki domaćeg kandila.

 

Čirak i sveća

Bez sveće se ne može izvršiti ni jedan obred, ni molitva u kući.

Čirak i sveća stoje na počasnom mestu u kući i pale se uvek pred molitvu.

Domaćin pali sveću na sledeći način: Najpre se prekrsti, pomene Boga i svoju krsnu slavu, celiva i pali sveću.

Sveća za slavu se gasi pomoću vina, a manja sveća duvanjem, ili se vlažnim palcem i kažiprstom stisne plamen i fitilj koji gori.

Plamen sveće ima istu simvoliku kao i kandilo.

 

Slovo, anafornik, prosfornik

Slovo je drveni pečat koji se utiskuje u slavski kolač. Slovo se, isto kao ikona, nosi u crkvu na osvećenje.

Na pečatu su urezana slova: IS HS NI KA što znači Isus Hristos pobeđuje.

 

Bosiljak

Bosiljak je aromatična biljka, prijatnog mirisa, koja se gaji u baštama i cvećnjacima.

Bosiljak se nabere složi u buket (kitu) uveže se u struku i osuši.

Takav se čuva preko cele godine i iznosi se kada sveštenik sveti vodicu da njime kropi ukućane.

Bosiljak i njegov prijatni miris simvolizuju blagodat Duha Svetoga

 

Kadionica, žar i tamjan

Kadionica u domu je obično ručna, napravljena od zemlje ili metala, i ima raznih oblika koji su u skladu sa hrišćanskim duhom.

U kadionicu se stavlja žar od drveta (od uglja ima neprijatan miris) i na žar se stavlja tamjan koji širi prijatan i blagouhan miris.

Pošto u gradovima često nema žara, potrebno je nabaviti specijalni briket u kolutićima koji zamenjuje žar i vrlo je praktičan.

Kadionica i žar u njoj, simvolizuju našu žarku ljubav prema veri i toplotu naše hrišćanske duše.

Miris tamjana simbolizuje blagodat Svetoga Duha

Kadionica se upotrebljava prilikom svake molitve. Domaćin kadi, držeći u desnoj ruci kadionicu i njome čini znak krsta.

Kadi se prvo stariji pa mlađi. Kadionica se takođe drži na svečanom mestu u kući.

 

Sveto pismo - Biblija

Ne može se u hrišćanskom svetu zamisliti dom bez Svetog pisma.

Na hrišćanskom Zapadu u svakoj hotelskoj sobi, kraj uzglavlja, ima Sveto pismo, koje stoji gostu na raspolaganju da može da,

pročita jedan odeljak iz ove svete knjige i da se tako duhovno okrepi. Nažalost, kod nas Sveto pismo, nije baš česta knjiga u domovima.

Zato treba nastojati da svaki dom ima ovu knjigu. Na tome, naravno, treba najviše da rade sveštenici i crkva.

Naročito zbog naše dece, omladine i budućnosti ovog naroda.

Ne može se razumeti istorija, filosofija, umetnost, književnost, muzika, jednom rečju sveukupna civilizacija, bez Biblije.

Biblija ili Sveto pismo (to su nazivi za istu knjigu), ima ne samo kulturni, već, pre svega, duhovni, molitveni, religiozni i vaspitni karakter.

Da bi mlad čovek lakše ušao u čudesni svet Biblije, naša crkva je štampala knjigu "Ilustrovana Biblija za mlade",

sa kojom se duh Svetog pisma lako razumeva i brzo shvata. Zato je dobro, da ovu knjigu ima svaka srpska kuća, prvenstveno zbog dece i omladine.

Inače, Sveto pismo je najsvetija, najvrednija, najstarija i najrasprostranjenija knjiga u istoriji sveta,

štampana i danas se štampa u milionskim tiražima širom naše planete.

 

Molitvenik

Molitvenik je obično manja džepna knjižica, u kojoj su štampane molitve za razne prilike, potrebe, i vreme u životu jednog hrišćanina

Poželjno bi bilo da tu knjižicu ima svaka kuća. Molitvenik stoji pred ikonom. Kada se obavlja kućna molitva, iz molitvenika se čitaju molitve. Č

ita ih domaćin, a može i neko od mlađih ukućana sa prijatnim i umilnim glasom. Dok se molitve čitaju ostali stoje, pažljivo slušaju i mole se u sebi.

Važnije molitve kao što su:

Oče naš, Bogorodice Djevo, Presvjataja Trojice, Simvol vere, Carju nebesnij svaki hrišćanin treba da nauči napamet, i da ih izgovara i izvan svoga doma.

 

Domaća molitva

Pored zajedničkih bogosluženja u hramu, u kojima prisustvuju svi meštani jednog sela ili grada, svaki dom, svaka porodica, treba da ima svoju domaću molitvu.

Jer porodica je domaća crkva Dobro bi bilo, kada bi se te domaće molitve održavale svako veče pre večere, ili, kada porodica polazi na spavanje, i svako jutro.

Ali, ako ne svakog dana, obavezno je održavati domaću molitvu uoči nedelje i praznika

 

Kako se obavlja domaća molitva?

Domaćin stane pred ikonu pred kojom je domaćica već upalila kandilo, iza njega stanu svi ukućani.

On se prekrsti, upali sveću, uzme kadionicu sa žarom, stavi malo tamjana, okadi najpre ikone, zatim sebe,

svoje ukućane po stareštvu, i kadionicu predaje nekom mlađem koji kadi celu kuću.

Onda domaćin ili neko od mlađih čita molitve iz molitvenika, ili odeljke iz Svetog pisma, ili one molitve koje zna napamet:

Oče naš, Bogorodice Djevo, Presvjataja Trojice itd. Posle završene molitve domaćin govori: Nazdravlje molitva,

a mlađi govore; Amin, Bože daj.

 

Lična molitva

Pored zajedničke molitve, svaki hrišćanin ima i svoju ličnu, intimnu molitvu.

Pre svakoga posla, pre i posle jela,uveče kad se leže i ujutro kad se ustaje, u nevolji i u dobru,

uvek se treba prekrstiti i pročitati odgovarajuću molitvu, i iskreno, iz dubine duše, pomoliti se i zablagodariti Bogu.

 

Post

Zajedno sa molitvom post spada u najvažniji sadržaj života svakog hrišćanina.

Post je, kao što je poznato, uzdržavanje od mrsne hrane i prekomernog jela i pića.

Međutim nejedenje mrsne hrane nije suština posta. Najvažnija odlika posta je uzdražavanje od rđavih i zlih dela,

zatim činjenje dobrih dela i vežbanje u vrlini, praštanju, skromnosti, smirenju, u obuzdavanju svih telesnih strasti koje razaraju duhovni život svakog hrišćanina.

Znači, post je ne samo telesno uzdržavanje, nego i duhovno.

Crkva je propisala četiri posta godišnje: Uskršnji ili Časni post, Petrovski, Gospojinski i Božićni.

Ovi postovi se zovu višednevni, a jednodnevni je post svake srede i petka, osim razrešenih sedmica (koje se štampaju u kalendaru) i još:

Krstovdan uoči Bogojavljenja 18. januara; Usekovanije 11. septembra i Krstovdan 27. Septembra.

U ove dane se ne jede meso i mast, jela od mleka i drugo što je, manje više poznato. Jede se, dakle, posna hrana spremljena na ulju.

Kada neko želi da se pričesti, obavezan je da, sedam dana uoči pričešća, posti "na vodi", znači bez ulja.

Sve što se sprema od biljnih namirnica, priprema se na vodi (kuvan pasulj, krompir, šargarepa, grašak i sl.) i ne zapržava se.

Ovde je važno naglasiti da, ukoliko slava padne uz post, u sredu ili petak, ili neki drugi posni dan, obavezno se sprema posna slava.

Isto tako, ukoliko se obavlja sahrana ili daća, sprema se posna hrana, bez obzira da li se u toj kući posti ceo post.

Neki vernici poste samo prvu i poslednju nedenju posta, smatrajući da je to dovoljno.

To je isto kao kad bi zidali most preko reke, pa ozidali sa jedne i druge strane obale a sredinu ostavili nesagrađenu.

 

 

 

Post
Post je sredstvo koje pravoslavnom hrišćmaže u izgradnji spasenja, a koje se sastoji u uzdržavanju od izvesne vrste hrane, od rđavih misli, želja i dela, kao i u umnožavanju molitava, dobročinstva,
a isto tako i u revnosti upražnjavanja svih hrišćanskih vrlina. Cilj posta je očišćenje tela, a iznad svega proslavljanje Boga i poštovanje njegovih svetih.
Posteći, pravoslavni hrišćani se neprestano sećaju Hristovih stradanja za njihovo spasenje.
Post nalazimo u skoro svim religijama, u raznim oblicima; kao izraz kajanja i tuge, kao sredstvo umilostivljenja,
čišćenja i dolaska do višeg stepena duhovnog saznanja i uzrastanja i kao priprenu za isvesne religijske obrede.
U Starom i Novom zavetu takođe se mnogo govori o postu, kao božanskoj ustanovi i odredbi.
U Starom zavetu Mojsije je postio 40 dana na Sinaju (ne jedući ništa), da bi se udostojio da od Boga primi Deset Božjih zapovesti. Isto tako, i Novi zavet je prepun primera posta.
Gospod Isus Hristos je poput Mojsija postio 40 dana na Gori Kušanja, a postili su i sveti apostoli, kao i svi pravi hrišćani.
Jer, u hrišćanstvu, prvi podvig koji stoji pred čovekom, jeste ispunjenje prve Božje zapovesti,
koju je Bog dao još našim praroditeljima u raju:“Samo roda s onog drveta usred vrta ne jedite i ne dirajteu nj, da ne umrete“(Post 3,3).
A to je zapovest o postu , tj. o uzdržanju. Narušavanje zapovesti o postu(Adam tu zapovest nije održao) prvi je greh.
Zato i prvi podvig čoveka u oslobođenju od greha, jeste držanje posta. Post je, dakle, prva neophodnost na putu našeg spasenja,
a Crkva ga smatra kao vrlo važnu i značajnu ustanovu za duhovni i telesni život.
                               Post ima dve strane: telesnu i duhovnu.
Telesni post je uzdržavanje od izvesnih jela i alkoholnih pića, a po strogosti, ili načinu uzdržavanja, postovi se dele u pet kategorija:
1) potpuno uzdržavanje od (svake vrste) jela i pića (čak i voda), kao prva tri dana Velikog posta i Veliki petak;
2) suhojedenje, uzimanje „suve hrane“, bez ulja i vina, jedanput na dan, i to u 9. Čas (oko 3 sata posle podne);
3) jedenje jela spremljenog samo na vodi (kod nas poznat kao strogi post pred pričešće);
4) uzimanje jela i vina, sa uljem dva puta dnevno; i
5) jedenje ribe i pijenje vina ( najblaži način posta).
uzimanje hrane više od jedanput na dan zove se ublaženje posta, a kada se uzimaju ulje i vino, tada se čini razrešenje posta.
postoje četiri vrste razrešenja posta:
1) razrešenje „na sve“;
2) razrešenje „na jaja i mlečne proizvode“;
3) razrešenje „na ribu“;
4) razrešenje „na vino i ulje“.
Treba napomenuti da pored ustanove određenih dana i perioda posta od strane Pravoslavne crkve,
regulisanje pitanja razrešenja za svakog vernika posebno se ostavlja rasuđivanju njegovog duhovnog oca, koji ponekad postupa sa snishođenjem,
dakle prema slabostima čoveka i prema meri na korist njegove duše. Duhovni post je uzdržavanje od grešnih misli, želja i dela,
uz umnoženje molitve i hrišćanskih vrlina.
 
Postovi se dele u dve grupe: na jednodnevne i višednevne.
Jednodnevni postovi su: svaka sreda i petak preko godine (osim takozvanih trapavih sedmica), U
sekovanje glave sv. Jovana Krstitelja (29. avgusta/ 11. septembra), Krstovdan (14/27. septembra) i Krstovdan (5/18. januara).
Višednevni postovi su oni koje je Crkva ustanovila pred velike praznike.
Postoje četiri višednevna posta:
Vaskršnji (Veliki ili Časni) post, Božićni post, Gospojinski post i Post svetih apostola (Petrovdanski post).
 
Vaskršnji post ili Velika četrdesetnica,
traje od čistog ponedeljka do Lazareve subote (način posta: suhojedenje, osim subotom i nedeljom, kada se dozvoljava ulje).
Ovaj post nije apostolskog porekla, a najstarije svedočanstvo o ovom postu potiče s kraja drugog veka. Sveti Irinej Lionski (+202), u pismu papi Viktoru (189-198),
povodom sporova o vremenu praznovanja Pashe, piše da je pashalni post trajao negde jedan, negde dva dana, a negde je ovaj post obuhvatao 40 sati.
O Vaskršnjem postu od 40 dana, u ovom pismu nema ni pomena, osim što se iz ovog svedočanstva vidi da on svuda postoji. Dalje podatke o ovom postu daje Tertulijan (+220), prema praksi Rimske i Afrikanske crkve.
On govori o pashalnom postu u spomen smrti Hristove, koji takođe traje dva dana (petak i subota), koje je sam Spasitelj odredio, pa se u tom smislu može može uzeti da pashalni post potiče od naređenja Gospoda isusa Hrista.
Iz Sirske didaskalije (druga polovina trećeg veka) vidi se da je pashalni post produžen na jednu sedmicu, a sigurno svedočanstvo o vaskršnjem postu koji traje četrdeset dana potiče iz četvrtog veka,
od Jevsevija Kesarijskog, kao i iz takozvanih Pashalnih poslanica svetog Atanasija Aleksandrijskog. Današnji oblik Vaskršnjeg posta razvio se u petom veku.
 
Post svetih apostola,
traje od ponedeljka posle Nedelje svih svetih, posle Pedesetnice, do 28. juna/11. jula (način posta: uzdržavanje od mesa, jaja, mlečnih proizvoda, dozvoljava se riba, osim sredom i petkom).
Ovaj post ustanovljen je u čast apostola Petra i Pavla. Budući da je početak ovog posta nestalan, zavisi od početka Pedesetnice, koja se ravna prema Vaskrsu, on najduže može trajati šest sedmica, a najkraće osam dana.
Najstarije svedočanstvo o ovom postu nalazimo kod svetog Atanasija Aleksandrijskog, iz kojeg se vidi da je ovaj post prvobitno bio u vezi sa Pedesetnicom,
a ne sa praznikom svetih apostola, da nije svuda počinjao u isto vreme i da je trajao samo jednu sedmicu.
 
Gospojinski post
traje od 1/14. do 14/27. avgusta, a po strogosti ovaj post dolazi odmah posle Vaskršnjeg posta (način posta: suhojedenje osim subotom i nedeljom kada se dozvoljava ulje i vino, i na Preobraženje, kada se razrešava na ribu).
Crkva je ustanovila ovaj post po primeru Presvete Bogorodice, koja je vreme pre smrti provela u stalnom postu i molitvi. Iako se zna de je ovo najmlađi post, istorija ovog posta nije najjasnija.
Prvi put se pominje u spisima Teodora Studita, a možda ga je Istočna crkva naknadno ustanovila da bi kao i Zapadna imala postove u sva četiri godišnja doba.
Gospojinski post je konačno utvrđen na Carigradskom saboru 1166. Godine u vreme patrijarha Luke Hrisoverga i cara Manojla Komnena.
 
Božićni post
ili Mala četrdesetnica, traje od 15/28. novembra do 24. decembra / 6. januara (način posta:
a) od 15/28. novembra do 17/30. decembra uzdržavanje od mesa, jaja i mlečnih proizvoda, razrešenje na ribu, suhojedenje sredom i petkom;
b) od 18/31. decembra do 24. decembra/ 6. januara razrešenje samo na ulje i vino, suhojedenje sredom i petkom).
Najstroži dan posta je 24. decembar/ 6. januara a taj dan se zove „sočelnik“ (nastalo od reči „sočelnik“ koja je ime za sočivo – kašu od sušenih zrna).
Ovaj post ima svrhu da vernike spremi za dostojno slavljenje rođenja Gospoda isusa Hrista, a njegova istorija ne obiluje jasnim svedočanstvima.
Smatra se da je ovaj post u Antiohijji počinjao 1. decembra, a Carigradski sabor odredio je da ovaj post treba početi 15. novembra.

 

 

Venčanje

 

Za ovaj radosni i svečani događaj u životu pravoslavnih hrišćana, vezano je mnoštvo narodnih običaja.

Naravno, suština Svete tajne braka, nije u svadbenom veselju, već, pre svega, u jednom ozbiljnom pristupu svetinji bračne zajednice,

koja je temelj i osnova porodice, a time, i crkve i države.

U vezi sa ovom svetom tajnom, venčanjem i svadbom, iznećemo ono što je bitno za crkvu, pravoslavnu veru i njeno učenje.

Ovde su važna dva momenta: predbračni ispit i venčanje u crkvi.

 

Predbračni ispit

Dvoje punoletnih, muško i žensko, koji ispunjavaju sve ostale uslove koje crkva propisuje za sklapanje crkvenog braka, najpre obavljaju predbračni ispit.

Sama reč kaže, šta je predbračni ispit.

To je postupak, gde crkva ispituje, da li dvoje kandidata za brak, ispunjavaju sve uslove koje propisuju crkveni kanoni za sklapanje braka.

Predbračni ispit obavlja nadležni sveštenik devojke.

Za ispit mladenci treba da pripreme: crkvenu krštenicu, muškarac potvrdu od svog nadležnog sveštenika o slobodnom bračnom stanju.

Roditelji mogu biti prisutni, a ne moraju, ako su sprečeni.

O izvršenom predbračnom ispitu dobijaju potvrdu, koju predaju nadležnom svešteniku mladoženje, na osnovu koje ovaj može vršiti venčanje mladenaca.

Ova potvrda (zapisnik) važi šest meseci.

Predbračni ispit mora biti obavljen na tri nedelje pre venčanja, kako bi sveštenik mogao na tri liturgije u crkvi,

da oglasi želju kandidata za venčanje, i da pita narod, da li postoji neka smetnja za njihov brak.

 Oglašavanje se može vršiti i na liturgijama na praznike, i tada oglasni rok od tri nedelje, traje kraće.

 

Venčanje

Za dan venčanja ili svadbu, u našem narodu je vezan običaj svadbenog pira i veselja, ali obzirom na veliku svetinju braka,

ovom se događaju i danu mora dati potrebna ozbiljnost i hrišćansko pravoslavno obeležje.

Kod pravih srpskih hrišćanskih domaćina, svečana sala ili neka druga prostorija, gde se obavlja svadbeno veselje,

ukrašena je pravoslavnim simvolima i srpskim znamenjima. U čelu stoji ikona krsne slave toga doma, i kandilo, ili ikona Hrista ili Bogorodice,

a može i ikona svetoga Save.

Levo i desno srpska trobojka sa krstom i zlatnim ocilima.

Ikona i znamenja opominju na ozbiljnost i pristojnost.

 

Molitva

Pre nego što svatovi krenu od mladoženjine kuće po mladu, treba obaviti molitvu.

Domaćin upali sveću, uzme kadionicu i žar, stavi malo tamjana, okadi ikonu, sebe i mladoženju i sve svatove po redu.

Zatim se pročita molitva Oče naš, Bogorodice Djevo, ili neka druga molitva iz molitvenika,

pomoli se za sretna puta i sretna venčanja, za složan i srećan život mladenaca i tek onda se kreće na put po mladu.

Ispred svadbene kolone ide stari svat, to jest neko od mladoženjine familije, ujak ili neki drugi srodnik ili prijatelj,

koji će ujedno biti sa mladoženjinim kumom drugi svedok na venčanju u crkvi. Iza njega ide mladoženjin kum, a iza njih mladoženja sa ocem.

 

Obručenje

Kada se mlada povede na venčanje ide se istim redom.

Kolona staje pred crkvom, a mladenci, kumovi i svi svatovi sa potpunom ozbiljnošću, u tišini i pristojnosti, kakva dolikuje domu Božijem, ulaze u hram.

Mladenci, praćeni kumom i starim svatom, odlaze pravo pred dveri na oltaru. Tu se vrši obručenje. Burme i sam čin obručenja simvolizuju vernost.

Mladenci tada, na svoju ruku, četvrti prst desne šake, stavljaju burmu i ne skidaju je do kraja života.

Ona ih podseđa na zavet vernosti koji su dali u crkvi pred Bogom i sveštenikom.

U toku obručenja, mladenci, kum i stari svat, drže u rukama sveće, kao simvol čistote i nevinosti.

Te sveće kasnije ostaju u crkvi, a mogu se poneti i čuvati kao draga uspomena na dan venčanja.

 

Sv. tajna venčanja

Posle obručenja, mladenci i kumovi odlaze u centralni deo hrama, i tu se vrši sveta tajna venčanja.

Na venčanju se belim platnom mladencima vežu desne ruke, u znak večite životne vezanosti, sloge i vernosti, uzajamnog pomaganja i ljubavi.

Negde se mladi kupuje platno za haljinu, i tada se to platno prebaci preko vezanih ruku maramicom. Platno se, takođe, čuva kao uspomena

Mladencima se na venčanju stavljaju venci na glavu. Otuda i naziv venčanje.

Venci simvolizuju celomudreni život mladenaca do venčanja, i blagoslov crkve za njihov zajednički život u slavu Boga i svojih bližnjih.

Vino koje se daje mladencima, negde i kumovima, na venčanju, simbolizuje događaj u Kani Galilejskoj,

kada je Hristos sa svojom Majkom, Presvetom Bogorodicom i svojim učenicima bio na svadbi i pretvorio vodu u vino.

Trokratni ophod oko stola na kome stoji krst i ostalo što je potrebno za venčanje, simvoliše večnu vezu supružnika, jer krug znači večno trajanje,

a trokratno obilaženje je u slavu Svete Trojice, Oca i Sina i Svetoga Duha

Brak koji nije sklopljen na način propisan crkvom, za crkvu nije brak. Zato, deca iz necrkvenih brakova, za crkvu su vanbračna.

Neki episkopi i sveštenici uskraćuju pričešće supružnicima koji žive nevenčano. Zato je dobro, da se danas,

kada je to slobodno i moguće, svi oni koji se, iz ma kojih razloga do sad nisu venčali, učine to, i tako sebe uvedu u spisak pravih i doslednih pravoslavaca i hrišćana.

 

Vreme venčanja

Crkvena zapovest hrišćanima zabranjuje pravljenje svadbe uz post.

 Jer, zbog svadbene gozbe, koja je redovno mrsna, pravi se javna sablazan i greh.

Takođe, venčanje i svadba se ne vrše u sredu i petak, na Krstovdan 18. januara, Usekovanje 11. septembra i Krstovdan 27. septembra.

Venčanje se ne vrši na Vaskrs, niti svetle sedmice, jer tada su svečani dani koji su posvećeni slavnom Hristovom vaskrsenju,

i nikakvo drugo slavlje nije primereno tim danima.

 

Mesto venčanja

Mesto venčanja je isključivo hram. Ali po odobrenju episkopa, a na predlog nadležnog sveštenika, može se,

u nuždi, (zbog bolesti mlade ili mladoženje) izvršiti i u domu jednog od njih.

 

Mladenci

Ovaj praznik se praznuje 22. marta, a posvećen je uspomeni stradanja svetih četrdeset Mučenika Sevastijskih, koji su za Hristovu veru postradali 320. godine.

Svi ovi mučenici behu mladići, pa je naš narod taj dan uzeo kao praznik u koji mladi supružnici (mladenci) u svome domu primaju goste,

a ovi im donose poklone i na taj način im pomažu na početku njihovog braka i života u bračnoj zajednici.

Mlade domaćice toga dana dočekuju goste u svojoj kući i pokazuju svoje umeće i spretnost domaćice.

Ovde valja napomenuti da Mladenci uvek padaju uz post, jer Časni post počinje obično početkom ili sredinom marta,

i zato svaka gozba koja se sprema ovoga dana, mora biti posna, radi zdravlja i napretka dece mladih supružnika.

 

 

 

 

 

 

Zadušnice

 

Zadušnice su dan kad se sećamo naših pokojnika, i za njihove duše se molimo. Zadušnice su dan za duše preminulih.

Naša Crkva je propisala posebne dane, Zadušnice, i to četiri puta godišnje, kada se posebno molimo za pokoj duša u Gospodu usnulih.

Zimske zadušnice su u subotu, pred Mesne poklade, u subotu pred Duhove su letnje zadušnice, miholjske su u subotu pred Miholjdan,

a jesenje, mitrovske zadušnice u subotu pred Mitrovdan. Tog dana se posećuju i uredjuju grobovi naših dragih, obavlja se parastos ili pomen, osvećuje se žito,

sveštenik prekadjuje i preliva vinom grob, pale se sveće za pokoj duša, a ako su nam srodnici sahranjeni daleko i nije moguće otići na groblje, onda se u crkvi služi pomen.

 

Najvažniji pomen za preminule je Proskomidija koja se služi na svakoj Svetoj Liturgiji. Za Proskomidiju je potrebno pet hlepčića (prosfora).

Prosfora znači prinos, prema običaju iz najranijih dana hrišćanstva, kada su hrišćani donosili (prinosili) hleb i vino za službu.

Svaka prosfora ima na gornjoj strani kvadratni pečat sa krstom i slovima: IS HS NI KA, što na grčkom znači - Isus Hristos pobeđuje.

Prosfore se koriste po strogo utvrđenom kanonskom redu i čestice iz svake od njih imaju posebno mesto i namenu.

Za spomen preminulih hrišćana, kada se njihova imena pominju pred Bogom Živim i Carstvom Nebeskim, vade se čestice iz pete prosfore.

Tim liturgijskim pominjanjem: "U sklopu Svete Tajne Evharistije - Tajne spasenja sveta, preminulima se opraštaju gresi".

Zato je najvažnije davati imena pokojnika, da se pominju u crkvi.

 

Pored ovih pominjanja i molitava za preminule, Crkva je ustanovila posebne dane kad se sećamo naših dragih pokojnika i obilazimo njihove grobove.

 

Zadušnice su dan za duše preminulih. Uvek padaju u subotu, jer je to i inače, u toku čitave godine, dan kad se sećamo preminulih.

Na groblje i u crkvu se nosi kuvano žito - koljivo. Žito nas simvolično podseća na Hristove reči da zrno tek kad umre rod donosi, i to ne u zemnom mraku, nego u svetlosti sunca.

Žito je simvol smrtnog tela i besmrtne duše u svetlosti Carstva nebeskog.

 

Crno vino, kojim sveštenik preliva žito, označava Božje milosrđe kojim se zalečuju rane greha.

 

Sveća je simbol svetlosti Hristove. On je rekao: "Ja sam svetlost svetu." Ta svetlost treba da nas podseti na svetlost kojom Hristos obasjava duše preminulih.

Sveća je malena žrtva Bogu, koji se za nas žrtvovao.

 

Daće i podušja se ne daju da se "nahrani" pokojnik, odnosno, da duša njegova "jede", nego da se sirotinja nahrani i u molitvama pomene pokojnika.

 

Naš Patrijarh stalno govori, savetuje i upozorava da daće nikako ne smeju da budu gozbe sa mnogo skupocenih jela i pića.

Umesto na nehrišćanske gozbe, novac treba da se upotrebi u plemenite svrhe i to prema mogućnostima.

Koliko ko može, treba da pomogne nekoj siromašnoj porodici, izbeglicama, bolesnima ili siročadi.

Patrijarh dalje kaže: "Nije li bolje i plemenitije svima da postupamo hrišćanski, nego da, ugledajući se na nerazumne postupke pojedinaca,

prestupamo zapovesti svoje Crkve - zapovesti kojih su se naši preci sveto držali."

 

Na dan zadušnica se ide u crkvu, gde se služi Sveta Liturgija i parastos na kojem sveštenik vinom preliva žito, posle službe se ide do grobova pokojnika.

Tamo se pale sveće, a sveštenik obavi kratki obred i okadi grobove.

 

Ako su naši pokojnici sahranjeni daleko i nije moguće otići na groblje, uvek može da se ode u crkvu, gde se odsluži pomen, a Gospod vidi i zna.

 

Na zadušnice se deli milostinja. Kako na grobljima tada ima najviše prosjaka, treba svakom udeliti po neki prilog, jer je bolje poći sa blagoslovom,

nego da iza leđa prosjaci proklinju.

 

Postoji još jedan vid milostinje koji je kod nas zaboravljen: duhovna milostinja.

Duhovna milostinja je poklanjanje duhovnih knjiga.

 

 

 

 

 

Kult umrlih

 

Smrt

Po hrišćanskom verovanju i učenju crkve, smrt je prelazak iz ovozemaljskog privremenog života u nebeski večni život.

Zato se svaki hrišćanin celoga svoga života priprema za taj prelazak. Svaki čovek, još za života, odredi mesto gde želi da bude sahranjen,

a kada dođe u stare godine, on sa svojim ukućanima ili prijateljima priprema sve šta je potrebno za sahranu jednog hrišćanina

 

Samrtna postelja

Ovako se u našem narodu zove mesto i sam događaj kada se pokojnikova duša razdvoji od tela.

Obično se može na osnovu težine bolesti, i bolesnikova stanja zaključiti i predvideti skora smrt.

Tada treba pozvati svešteiika da ispovedi i pričesti bolesnika, da bi se duša lakše rastala od tela.

Negde se sačuvao običaj da se rodbina i prijatelji sa bolesnikom pred smrt opraštaju. On njima oprašta njihove uvrede i grehe prema njemu i obratno.

Iz narodnog iskustva se zna, da duša pokojnikova koji je ispoveđen i pričešćen, i koji se oprostio sa svojim najbližima,

lagano i tiho izlazi iz tela, kao ptica iz kaveza, i rasterećena leti nebeskim prostorima u carstvo nebesko.

Opraštanje se vrši na sledeći način: Bolesnik pozove one, za koje smatra da se o njih ogrešio, i jedan po jedan prilaze postelji.

Onda bolesnik govori: "Oprosti mi, brate" (kaže ime, obično kaže i koji greh oseća na duši).

Ovaj skine kapu, lagano se pokloni prema bolesniku i govori: "Bog da ti oprosti i ovoga i onoga sveta".

 

Opremanje mrtvaca

Čim se samrtnik počne razdvajati sa dušom, počne, dakle, lagano izdisati, priprema se sveća koja se pali, i stavlja iznad njegove glave, ili mu se stavi u ruke.

Sveću pali najbliži i najdraži srodnik. Ocu ili majci sveću pali sin ili kćerka itd.

Sveća se pali na sledeći način: Onaj koji pali uzme je, prekrsti se, celiva sveću, pali je šibicom i govori: Za pokoj duše moga (kaže srodstvo i ime).

Bog da mu dušu prosti. Ostali prisutni tiho, šapatom izgovaraju Bog da mu dušu prosti, i krste se.

Sveća i njena svetlost simvolišu samoga Hrista koji je svetlost i koji osvetljava put duši svakoga čoveka koji u njega veruje.

U narodu se smatra za veliku kaznu i prokletstvo ako neko umre bez sveće.

Čim pokojnik ispusti dušu, pristupa se pripremi za ukop. Najpre se izvrši kupanje, brijanje i oblačenje pokojnika u svečano ukopno ruho.

Kupanje vrši neki stariji čovek iz komšiluka ili žena ukoliko je pokojnik žensko.

Obično se telo istrlja vlažnim peškirima, muškarac se obrije, poseku nokti i obuče se novo odelo, koje pokojnik pripremi još za života.

Tako opremljen pokojnik se postavlja na sto u nekoj velikoj sobi, ili ostaje u postelji u kojoj je preminuo, dok se ne pripremi kovčeg.

Postavi mu se desna ruka preko leve na grudima, i ruke mu se svežu maramicom, tanjim peškirom ili debljim vunenim koncem;

vežu mu se noge oko članaka, i glava ispod brade i preko temena, a oči mu se sklope.

 

Pripreme za sahranu

Pošto od časa smrti pa do sahrane treba da prođe 24 sata, pokojnik prenoći u kući, i oko njega sede njegovi ukućani ili prijatelji, i danju i noću.

Vode se ozbiljni razgovori, čitaju molitve za pokoj duše, i evociraju lepe uspomene na pokojnika. Ovo se obično radi u selu pošto pokojnik prenoći u kući.

U gradovima ređe, jer telo pokojnika prenoći u kapeli.

Sutradan, jedan dan posle smrti, obavlja se sahrana. Rano, nekoliko komšija i prijatelja odlaze da kopaju grob.

Običaj je da niko od rodbine ne kopa raku.

Rodbina, prijatelji i komšije se odmah obaveštavaju čim neko umre, i zakazuje se tačno vreme sahrane.

Odmah se obaveštava i sveštenik koji treba da izvrši opelo nad pokojnikom.

Kada se dolazi u kuću gde je neko umro, izjavljuje se ukućanima i rodbini saučešće i odlazi u sobu gde je pokojnik.

Zatim se celiva pokojnika ili ikona i krst, zapali sveća, položi cveće, odstoji malo pored odra i odlazi u drugu prostoriju za goste.

 

Opelo

U zakazano vreme dolazi sveštenik. Njega dočekuje domaćin i vodi ga u prostoriju gde je pokojnik.

Pošto sveštenik uzme potrebne podatke o umrlome, kovčeg sa pokojnikom se iznosi u dvorište, gde se vrši opelo.

U mestima gde ima kapela, svi dolaze u zakazano vreme na sahranu, i u određeno vreme se vrši opelo.

Najpre se podele svećice svima prisutnima, koje se upale i drže u toku opela.

Za vreme opela, rodbina stoji sa desne strane kovčega, a kovčeg je okrenut tako da pokojnik gleda prema istoku.

Dok traje opelo vlada potpuna tišina, i razume se, potpuna ozbiljnost. Krst stoji čelo glave pokojnika.

Takođe, čelo glave postavlja se manji stočić na koji se stavlja žito, skuvano kao za slavu. U žito se stavlja jedna svećica.

Pored žita potrebna je i jedna flašica u kojoj je pomešano vino i ulje,( uspomena na svetu tajnu jeleosvećenja), kojim se posle opela preliva pokojnik.

Na stočić se stavlja i jedna čaša sa čistim vinom i kašičicom, da sveštenik na kraju opela prelije žito.

Tu se još stavlja pogača i tacna sa medom. Pogača simvolizuje samoga Hrista koji je hleb života, a med sladost raja i večnog blaženog života

 

Celivanje pokojnika

Kada se opelo završi, najpre rodbina, a zatim svi ostali celivaju pokojnika ili ikonu i krst koji stoje na pokojnikovim grudima.

Celivanje se vrši tako, što se polako prilazi kovčegu, i kad se dođe do njega, zastane se, prekrsti i pokloni, pa se onda celiva pokojnik, i tiho se kaže: "Bog da mu dušu prosti".

 

Pogrebna povorka

Kad se završi celivanje, kovčeg se zatvara. Odmah se kovčeg diže na kola, ili se nosi na rukama. Formira se potrebna povorka.

Na čelu povorke ide krst , iza krsta dolaze litije barjaci i ripide. Iza njih idu mlađe osobe koje nose cveće.

Iza cveća nosi se kovčeg sa pokojnikom, čije su noge okrenute napred. Iza pokojnika ide sveštenik koji usput peva odgovarajuće posmrtne pesme.

a iza sveštenika ide rodbina raspoređena po stepenu bliskosti sa pokojnikom. Iza rodbine ide narod. Od kuće do groblja, staje se dva puta i čita se mali pomen.

Obično se staje kod raskršća, ili kod nekog mesta koje je vezano za pokojnika. Treći pomen se vrši na samom grobu.

 

Spuštanje u grob

Kada se stigne do groba, kovčeg se spušta pored rake, dreše se ruke,noge i glava. Ukopnici, to jest ljudi koji su kopali raku, celivaju pokojnika, i neko od bliže rodbine.

Zatim se kovčeg zatvara, zakiva ili zavrće poklopac i spušta se pomoću konopaca u raku.

Gde je to običaj, sveštenik prelije ostatkom vina i ulja kovčeg u raki, razbije flašicu o neku alatku kojom je kopana raka,

uzima grumenčić od prvog iskopanog komada zemlje i baca na kovčeg. Takođe i prisutni bacaju po komadić zemlje govoreći: "Bog da mu dušu prosti".

 

Osvećenje vodice

Posle povratka sa groblja sveštenik kod kuće osveti vodicu u prostoriji gde je pokojnik izdahnuo, i gde je ležao dok je bio u kući.

Vodica se osvećuje za zdravlje i napredak ostalih u kući. Običaj je u nekim krajevima, kada narod dolazi sa groblja, da se sačekuje u dvorištu,

tu svi peru ruke, uzimaju ugljen od žara, pa ga premetnu u rukama i prebace preko sebe.

To je ostalo iz vremena kada su Srbijom harale zarazne bolesti i na taj način se po naredbi građanskih vlasti vršila dezinfekcija.

To danas nije obavezno činiti. Dobro je, možda, pripremiti vodu i peškir ako nema česma ili kupatilo, da narod opere ruke.

Kada sa groblja stignu ukopnici, obavlja se obično večera za pokoj duše umrloga. Za tu su večeru vezani brojni običaji.

Na njoj se negde prisutni služe žitom, medom i pogačom, a negde se to radi na grobu.

Što se tiče stava crkve oko opela i sahrane pokojnika, za crkvu je najvažnije žito, vino i sam čin opela.

Opelo je molitva u kojoj se sveštenik moli za pokoj duše pokojnika, i za oproštaj grehova njegovih koje je kao čovek u životu učinio.

Važni su pomeni koji se vrše od kuće do groblja, jer je pomen, takođe molitva.

 

Suvišni običaji

Međutim, u nekim našim krajevima, za pogreb su vezani brojni suvišni, pogrešni i štetni običaji, koji su često, čak i u suprotnosti sa učenjem crkve.

Teško je, razume se, u narodu menjati takve običaje, naročito one koji su vekovima prisutni. Ali u novije vreme, zavode se novi običaji, koji se lako mogu menjati.

Jedan od takvih je i kupovina venaca za sahranu, zatim darivanje raznim darovima svih koji prisustvuju sahrani. I jedno i drugo iziskuje velike izdatke, a potpuno je suvišno.

Mnogo bi bolje bilo, da se novac za kupovinu venaca preda domaćinu, ili toj kući, što bi dobro došlo u snošenju troškova sahrane.

Takođe se uobičajila velika i obilna priprema jela i pića za sahrane, pa se dešava, da, kada se gosti najedu i napiju, sahrana se pretvori u gozbu,

i učesnici se počnu u pijanom stanju nedolično i neprikladno ponašati, što je nedopustivi greh prema pokojniku i njegovoj rodbini.

Protiv ovakvih pojava treba da se bori sveštenik i svi ozbiljni i bogomoljni ljudi u našem narodu.

 

Crnina i vreme posle sahrane

U znak žalosti za pokojnikom, rodbina od smrti počinje da nosi crno odelo. Žene crnu maramu, a muškarci crnu košulju ili flor.

To se nosi godinu dana, i za to vreme rodbina ne učestvuje u veseljima, ne igra i ne peva.

Ovde treba naglasiti da se, bez obzira, kada se desio smrtni slučaj u porodici, obavezno slavi krsna slava, na isti način kao i uvek.

Čak, šta više, potrebnije je, upravo, slaviti obzirom da se u molitvama za slavu molimo za pokoj duša naših umrlih srodnika.

Ne treba u godini dana posle smrti pokojnika praviti veselje u kući, svadbe, žurke, igranke i sl.

U svim ovim slučajevima i o svemu što je vezano za običaje o sahranama, dobro je posavetovati se sa sveštenikom,

jer su običaji različiti u raznim krajevima, pa je ovde nemoguće pomenuti i ukazati da li je neki običaj dobar ili nije.

 

Trećina

Sutradan po sahrani, uža rodbina izlazi na grob, gde pali sveće za pokoj duše umrloga. Trećina se zove, jer je to treći dan od smrti.

Na grob se iznosi žito, vino, sveće, med, pogača, kadionica i tamjan. Negde se trećina obavlja sa sveštenikom koji vrši parastos ili mali pomen na grobu.

U nekim krajevima, izlazi se na grob u sedmi dan po smrti, ili u prvu subotu po smrti, i to se zove sedmina.

Sve se vrši isto kao i na trećini.

 

Četrdesetodnevni pomen

Od svih molitava za umrle koje crkva propisuje posle opela, najvažniji je četrdesetodnevni pomen ili parastos.

Po učenju crkve, u četrdeseti dan posle smrti, duša čovekova izlazi pred Božiji sud.

Najbolje je ako se taj parastos vrši tačno u četrdeseti dan, a ako je nemoguće, onda je dobro u subotu koja pada pre toga dana.

Zašto subota? Subota je dan koji je crkva posvetila mrtvima, kada se posebno molimo za pokoj njihovih duša i kada izlazimo na groblja.

Za taj parastos se priprema žito i vino, med i pogača, kadionica i tamjan, i sveće koje se pale na grobu i koje prisutni drže u rukama.

Sveštenik se poziva da izvrši parastos na grobu, ili se donosi žito u crkvu, pa nad žitom sveštenik vrši parastos, a rodbina posle toga ide na groblje,

preliva grob vinom, nosi osvećeno žito i služe se njime na grobu.

Za ovaj četrdesetodnevni parastos, takođe su vezani brojni običaji, među kojima je klanje "dušnog brava".

To ne spada u crkvene i verske običaje. Pod te običaje se jedino može podvesti i opravdati, ukoliko je cilj klanja da se nahrani sirotinja i siromašni,

kao dobro delo za pokoj duše umrloga. Sve ostalo je čist paganski običaj vezan za žrtvoprinošenje.

 

Polugodišnjica i godišnjica

Posle šest meseci i jedne godine, takođe se mogu vršiti molitve, odnosno parastosi za umrle. Tada se, kao za četrdeseti dan priprema žito

 

 

 


Crkva Sveti Nikola
O crkvi Sv.Nikola
Pravoslavlje
Foto Galerija
Links