Crkva Sv.Nikola
Supska
Crkva Sveti Nikola
O crkvi Sv.Nikola
Pravoslavlje
Foto Galerija
Links
Crkvena opstina
O Svetom Nikoli !!!
Nacin posta
Pravoslavne Molitve
Praznici
Obicaji
Svete Tajne
Krsna Slava
Vrline i Gresi
Pravoslavna Crkva
Kako djavo obmanjuje coveka !!!
Svete Tajne

Svete tajne u pravoslavlju su krшtenje, miropomazanje i sveшtenstvo i ne mogu se ponoviti, ostale Svete tajne se ponavljaju. Pristup životu u Pravoslavnoj crkvi u celini je svetotajinski. Po hriшćanskom verovanju, Sveta Tajna je čin koji preobražava. Preobraženje je istinski cilj Gospoda Boga u njegovim spasiteljskim delima. U Hristu, Bog ne samo da nas spasava, ne samo da nam opraшta grehe nego, takođe, i preobražava naшe živote. Svete tajne su sveшtene radnje kojima Crkva preobražava naш život, osvećuje ga. Bog je stvorio materiju kao i duh, a stvarni greh čoveka je шto je razdvojio i podvojio materiju i duh da bi se podredio materiji, postao njen rob. Svete tajne ponovno spajaju razdvojeno. 

Obično se kaže da u Crkvi ima sedam svetih tajni, jer broj sedam označava savrшenstvo. 

Sedam tajni 

Sedam ima tajni, kroz njih Duh se javlja 
Te kroz njih čoveka staroga obnavlja: 
Kroz sveštanu vodu, i kroz sveto miro, 
Kroz hleb zakvašeni i kroz čudno vino, 
Kroz stavljanje ruku, i kroz čin venčanja, 
Kroz reči kajanja, i jeleosveštanja. 
Sedam ima tajni i sedam darova, 
Čovek kroz njih biva Božji čovek s nova. 
Nije voda tajna kad se s gore sliva 
No kad Duh njom grehe s krštenoga smiva; 
Nit je miro tajna niti što kazuje 
Osim kad Duh kroza nj dušu ukrepljuje; 
Niti ima tajne u hleba i vina, 
Sem kad Duh predstavi kroz njih Božjeg Sina; 
Polaganje ruku onda nešto znači 
Kada Duh svesilni kroz to silom zrači; 
Spajanje dva tela bila b' skotska veza 
Da je ne osvešta Svetog Duha jeza; 
Reči ispovesti i reči kajanja 
Bez Svetoga Duha bila bi bajanja; 
Pomazanje maslom tela bolesnoga 
Podiže i leči dejstvom Duha Boga. 
Sedam ima tajni razne materije, 
To su sve kanali, kroz njih Duh se lije. 
Sedam ima tajni, sve su jedna tajna - 
Tajna dejstva Duha, čudesna i bajna. 
Ko poznaje Duha, i tajne će znati, 
I još uz to znaće Crkvu poštovati. 
Ko zavoli Duha, tajne će voleti, 
Od neznanja taj se neće razboleti.

 


 

Krštenje

 

Krštenje je Sveta tajna kojom čovek postaje hrišćanin i član crkve. Samo kršten čovek ima pravo na sve ostale tajne i obrede u crkvi. Brojni su običaji vezani za ovu Svetu tajnu, a mi ćemo ovde izneti ono, što je verski potrebno i ispravno, i što je važno za crkvu, počev od samog rođenja deteta 
Po pravilu crkve, trebalo bi da sveštenik čita molitvu porodilji u prvi dan kada rodi dete, zatim u osmi dan posle rođenja, kada se detetu daje ime, i kada postaje oglašeni, i zatim u četrdeseti dan, kada se vrši ocrkovljenje deteta (unošenje u crkvu). Međutim, prilike i okolnosti su u praksi zadržale samo dva momenta vezana za ovu Svetu tajnu, a to su: znamenje i krštenje. 

Znamenje 
Posle nekoliko dana od porođaja, kada majka i dete izađu iz porodilišta, vrši se znamenje deteta. Naime, neko od mlađih ukućana, srodnika ili komšija, odlazi kod nadležnog sveštenika, sa jednom flašom za vodu po znamenje. Sveštenik osveti vodicu, naspe u flašu, stavi u nju jedan stručak bosiljka, i daje detetu ime, koje dete nosi do krštenja. To ime se zove "ime na znamenju". Ovo se vrši u spomen, kada su malog Hrista, odneli u osmi dan u hram i kada je dobio ime. Vodica u flaši se donosi kući, i po narodnom običaju ta vodica se dodaje četrdeset dana u vodu kojom se kupa dete, ili sve do krštenja. 

Krštenje 
Čim dete malo ojača, posle nedelju dve, može se izvršiti krštenje. Crkva preporučuje da se krštenje obavi što pre, jer ukoliko bi se desio nesrećan slučaj, da dete umre nekršteno, nad njim se ne može izvršiti opelo. Krštenje se vrši u hramu ili u manastirima i crkvama gde ima krstionica, a može i u domu roditelja. 

Šta je potrebno za krštenje 
Treba pripremiti krsnicu. Krsnica je platno bele boje, veličine od jednog do jednog i po metra, u koje se dete uvija posle krštenja. Od te krsnice se potom detetu sašije košuljica, benkica ili jastučić za spavanje. Običaj je u nekim krajevima, da kad počne krštenje, dete se zavija u očevu belu košulju sve dok ne bude kršteno vodom. Bela košulja i krsnica simvolizuju nevinost, čednost i bezgrešnost, jer je bela boja simvol čistoće duhovne i telesne. Voda kojom će se dete krstiti može se malo podgrejati, naročito u hladnim danima, da se dete ne bi prehladilo. Posle krštenja, voda se prosipa na mesto gde se ne gazi, ili se izlije uz neki kalem ili u cveće u kući. Kosica koju sveštenik postriže pri krštenju, stavlja se u vosak, pa se i ona stavlja na neki kalem, ili se čuva u kući kao uspomena na ovaj veliki događaj u životu deteta Sveća koja se pali na krštenju, takođe se čuva u kuća kao draga uspomena. Potrebno je i ulje, po mogućnosti maslinovo, kojim se dete pomazuje. 

Majka na krštenju 
Ukoliko se dete krštava pre četrdesetog dana, od rođenja, majka ne može da prisustvuje krštenju, jer se žena četrdeset dana posle porođaja smatra nečistom. Inače, ako se krštenje obavlja posle četrdeset dana, preporučljivo je i poželjno da majka prisustvuje krštenju jer je to veliki dan i za njeno dete i za nju. 

Vreme krštenja 
Imajući u vidu, da svečani događaj krštenja prate obavezno i gozbe, dakle, pripreme svečanog ručka, crkva preporučuje, da se krštenja obavljaju u dane kada se mrsi, a u protivnom, ako se krštenje obavlja uz post, obavezno treba spremati posnu hranu. Veliki greh čine oni roditelji, koji za tako važan i veliki dan i događaj svoga deteta, uz post pripremaju mrsnu hranu, i tako vrše javnu sablazan i navlače prokletstvo na sebe i svoje nedužno dete. Inače, krštenje se može izvršiti u svaki dan, i u svako doba dana i noći. Dobro je ukoliko se može krštenje obaviti praznikom da se dete i roditelji taj dan pričeste, ukoliko nije u onih prvih četrdeset dana, kada majka ne sme u crkvu. 

Kum na krštenju 
Pored sveštenika koji krštava, važan činilac i važna ličnost na krštenju jeste kum. Kum daje ime detetu. On je svedok krštenja i duhovni otac deteta, koje se krštava. Zato kum mora biti pravoslavne vere, kršten, čistoga i moralnoga života, mora biti punoletan, dakle, telesno i duhovno zrela osoba, i da ima fizičku mogućnost da učestvuje u svetoj tajni krštenja. Roditelji ne mogu biti kumovi svojoj deci, a takođe i monasi ne mogu kumovati na krštenju. Kum na krštenju se u ime deteta odriče satane, i sjedinjuje sa Hristom, čita, odnosno, ispoveda simvol pravoslavne vere u ime kumčeta. Zato je njegova dužnost, da u daljem životu brine o verskom vaspitanju svoga kumčeta. U našem narodu je zbog toga institucija kumstva na velikoj visini. Narod ne kaže uzalud: "Bog na nebu kum na zemlji". 

Krštavanje odraslih 
Iz poznatih razloga, u poslednjih nekoliko decenija, ostalo je dosta nekrštenih osoba u našem narodu. Danas, srećom, mnogi se interesuju za svoju veru i crkvu, i žele da se krste. Šta je važno kada je u pitanju krštenje odraslih osoba? Važno je najpre to, da osoba koja želi da se krsti, želi to iskreno i po slobodnoj volji. Zatim, treba da se upozna sa osnovnim istinama svoje vere, i da na svome krštenju ona čita simvol vere, a ne kum, kao kod dece. Takođe, treba da se pripremi za krštenje, tako što će postiti bar sedam dana, i posle krštenja primiti pričešće. Odrasli takođe treba da imaju kuma. Crkva je snishodeći prema odraslima, primenila praksu, da se odrasli mogu krstiti i oblivanjem vode, a tamo gde ima krstionoca i gde se vrši pogruženje, postoje svlačionice i specijalne bele haljine u koje se oblače odrasli. 

Krštenje u nuždi 
Ako se desi, da dete u slučaju bolesti, dođe u životnu opasnost, vrši se tzv. krštenje u nuždi. To krštenje može da izvrši svaka krštena osoba na sledeći način: 
Dete se polije, ili pokropi vodom i govore se reči: Krštava se sluga Božji (ime) u ime Oca Amin, i Sina Amin, i Svetoga Duha. To je formula krštenja, koju posle sveštenik, ako dete ostane živo ne izgovara, a sve ostale molitve i radnje vrši po poretku. 

 

 

 

Miropomazanje

 

U neposrednoj vezi sa Svetom Tajnom Krštenja stoji Sveta Tajna Miropomazanja, koja se vrši zajedno sa krštenjem. 

Miropomazanje je Sveta Tajna u kojoj se naročitom materijom, Svetim Mirom, vrši pomazivanje svih delova tela kroz koje primamo ovaj svet čela, očiju, noѕdrva, usta, ušiju, prsa, ramena, ruku i nogu. 
Sveto Miro je uljana materija, spravljena od skupocenih miraišljavih biljaka, koju osvećuje sam Patrijarh na Veliki četvrtak i razašilje sveštenicima po eparhijama i parohijama. 

Sveštenik pomazuje naša čula izgovarajući formulu: Pečat dara Duha Svetoga, dok kum potvrđuje: Neka tako bude. 
Kao što je novorođenčetu za telesni rast potrebna hrana, tako je i duhovnom novorođenčetu radi uzrastanja, potrebna duhovna hrana – blagodat Božija. 

Krštenje je duhovno rođenje, a miropomazanje duhovna hrana novokrštenoga. 
Miropomazanjem svih čula ceo čovek je učinjen Hramom božijim. 
Posle miropomazanja sledi litija – ophođenje tri puta oko krstionice, uz pevanje jednog stiha iz Poslanice apostola Pavla galatima (3, 27): Vi koji se u Hrista krstite, u Hrista se obukoste, aliluja. 
Ovim ophodom je načinjen krug kome nema kraja, krug koji simbolizuje večnost (večno jedinstvo krštenoga i miropomazanoga sa Hristom). 
Posle čitanja Apostola i Evanđelja, obavlja se omivanje (brisanje) svetoga mira, kako bi se ono sačuvalo od obesvećenja i postriženje kose. 
Postriženjem kose čovek daruje plod svoga tela kao žrtvu i zavetuje se Bogu. 
Svaki dan je bitka za Hrista i za spašenje duše. 
Naoružaj se čim ustaneš. Budi spreman da te neko ogorči, naruži, ismeje. Prigotovi oružja blagosti, strpljivosti, praštanja, molitve. Ne kreći preko praga pre nego što uzmeš ovo svoje oružje. 
Budi spreman da će neko od tebe potražiti pomoć, zaštitu, pouku. Ne kreći preko praga pre nego što poneseš svoje oružje milosrđa, hrabrosti, mudrosti, ljubavi. 

 


 

 

Pokajanje

 

Šta je sveta tajna pokajanja? 
To je sveta tajna kroz koju se opraštaju naši gresi, ako se ispovede, i kroz koju dobijamo izmirenje s Bogom. 

Koji se gresi opraštaju kroz svetu tajnu pokajanja, a koji ne? 
Svi gresi koje smo učinili posle krštenja i koje smo ispovedili svešteniku i za koje smo se pokajali. Ipak ne može biti oprošten nasledni greh samo pokajanjem bez krštenja. Takođe neki smrtni gresi ne mogu biti oprošteni „ni na ovom, ni u budućem svetu" prema Hristovim rečima (Mat. XII 31). 

Šta je potrebno za ovu Svetu Tajnu? 
Ispovedanje grehova. pred sveštenikom, posle koga sveštenik čita molitve i u ime Svete Trojice razrešava lice koje se kaje. 

Kako znamo da su licu koje se kaje gresi oprošteni? 
Znamo iz Svetog pisma i Svetog predanja. Hristos je oprostio grehe pokajniku, a isto su to činili i apostoli. Iz Svetog predanja znamo za mnoge primere grešnika, koji su se pokajali za svoje grehe, popravili se u životu i postali svetitelji. 

Ko je dao vlast episkopima i sveštenicima da opraštaju grehove? 
Sam Gospod Isus Hristos, koji je rekao svojim apostolima: "Primite Duha Svetoga. Kojima oprostite grehe, oprostiće im se; i kojima zadržite, zadržaće se" (Jn. XX, 22—23). Ako je nekome ko se ogrešio oprošteno od strane onoga o koga se ogrešio, da li je potrebno da takav ide i kod sveštenika radi ispovesti? Preporučljivo je, jer svaki greh koji smo naneli ljudima, naneli smo isto tako i Bogu. Nema greha koji ne vređa Boga. Stoga je potrebno da idemo uvek kod Božjeg sveštenika radi ispovesti i oproštaja. 

S kakvim duhovnim raspoloženjem treba da idemo kod sveštenika na ispovest? 
S iskrenim kajanjem i skrušenim srcem; isto tako sa osećanjem praštanja svima koji su se o nas ogrešili, i sa odlukom da se pokoravamo svešteniku koji vrši ispovest ukoliko naloži epitimiju. 

Kakvu epitimiju (kaznu) može sveštenik da nam naloži? 
Različitu epitimiju, prema ozbiljnosti naših grehova, npr. da postimo, da se molimo, da damo naknadu nekome koga smo oštetili, da činimo dela milosrđa, ili, čak, da ne pristupamo svetoj tajni pričešća za izvesno vreme. 

Da li treba da pristupamo često svetoj tajni pokajanja? 
Što češće to bolje. Neophodno je ispovedati se pre pristupanja svetoj tajni pričešća. Krajnje je nužno u bolesti jer ne znamo vreme svoje smrti. Stoga je potrebno da budemo spremni, sasvim spremni da se sjedinimo s nebeskom Božjom porodicom, kao pokajana, oslobođena od greha i blagoslovena deca Božja. 

 


 

 

Pričešće

 

Tekst preuzet iz knjige Vera svetih Katihizis Istočne Pravoslavne Crkve od svetog Vladike Nikolaja Žičkog 

Šta je sveta tajna pričešća? 
To je sveta tajna u kojoj pobožni hrišćani pod vidom hleba i vina primaju istinito telo i krv Gospoda našeg Isusa Hrista. 

Ko je ustanovio svetu tajnu pričešća? 
Gospod naš Isus Hristos pred svojim učenicima na poslednjoj večeri, uoči svoga stradanja i smrti. 

Kako je On ustanovio ovu svetu tajnu? 
To je opisano u sv. Jevanđelju: "I kad jeđahu, uze Isus hleb i blagoslovivši ga prelomi ga i davaše učenicima, govoreći: uzmite, jedite ovo je telo moje. I uze čašu i davši hvalu dade im govoreći: pijte iz nje svi; jer je ovo krv moja novoga zaveta koja će se proliti za mnoge radi otpuštanja greha" (Mat. XXII, 26—28). 

Za vreme koga bogosluženja se u crkvi priprema i prima sveta tajna pričešća? 
Za vreme najvažnijeg crkvenog bogosluženja, koje se zove Sveta liturgija. 

Zašto je sveta liturgija najvažnija od svih crkvenih bogosluženja? 
Zato što ona prikazuje čitavu dramu Hristova života od Njegovog rođenja do Njegovog vaznesenja na nebo. 

Koji je najvažniji momenat na svetoj liturgiji? 
Osvećenje hleba i vina koje vrši episkop ili sveštenik. 

Zašto se ova sveta tajna vrši neprestano u crkvi? 
Zašto je Hristos zapovedio: „Ovo činite za moj spomen" (Lk. XXII, 19). 

Zašto je potrebno da se pričešćujemo? 
Zato što od toga zavisi naš večni život. Hristos je rekao: "Ko jede moje telo i pije moju krv ima život večni, i ja ću ga vaskrsnuti u poslednji dan" (Jn. VI, 54). 

Kakve su posledice neprimanja pričešća? 
U tom slučaju smo u smrtnoj opasnosti, jer je Gospod rekao sasvim jasno: "Ako ne jedete tela Sina Čovečjega i ne pijete krvi Njegove, nećete imati života u sebi" (Jn. VI, 53). 

Kako treba da se pripremamo za svetu tajnu pričešća? 
Postom i molitvom, ispovedanjem svojih grehova i opraštanjem onima koji su se o nas ogrešili. 

Šta primamo kroz svetu tajnu pričešća? 
Primamo samoga živoga Hrista u sebe, i tako sjedinjeni s Njim, imamo večni život, prema Njegovim rečima: „Ko jede moje telo i pije moju krv stoji u meni i ja u njemu” (Jn. VI, 56). „Ko jede mene i on će živeti mene radi" (Jn. VI, 57) 

Može li se to objasniti nekim upoređenjem? 
Deca uzimaju mleko od svojih majki, koje je u stvari materino telo i krv, ali tom hranom tela rastu. Slično mi u sv. pričešću uzimamo telo i krv Hristovu i tom hranom naše duše rastu i sazrevaju. 

Šta bi se još moglo reći o ovoj hrani naših duša? 
Naša tela su od zemlje, stoga se hrane zemaljskom hranom, ali su naše duše od nebeske suštine, stoga se moraju hraniti nebeskom hranom. I Hristos je rekao za Sebe: "Ovo je hleb koji je sišao s neba" (Jn. VI, 58). 

Koliko bi puta trebalo da se pričešćujemo? 
Najmanje četiri puta godišnje (u toku četiri posta). Ali je preporučljivo pristupiti sv. pričešću što češće, što je u zavisnosti od pripravnosti pričesnika. Osobito je važno pričešćivanje u bolesti. 

Koju molitvu treba da izgovorimo pre primanja svete tajne pričešća? 
"Verujem, Gospode, i ispovedam da si Ti zaista Hristos, Sin Boga živoga, koji si došao u svet da spaseš grešnike od kojih sam prvi ja. Još verujem da je ovo istinito i prečisto telo Tvoje i da je ova sama prečista krv Tvoja. Stoga Ti se molim: pomiluj me i oprosti mi sagrešenja moja, učinjena hotimično ili nehotimično, rečju, delom, svesno i nesvesno, i udostoj me da se bez osude pričestim svetim Tajnama Tvojim za oproštenje greha i za život večni" 



 

 

Sveta tajna braka

 

Šta je sveta tajna braka? 
Sveta tajna braka ili venčanje je sveta tajna kroz koju Sveti Duh sjedinjuje u jedno biće hrišćana i hrišćanku koji pred sveštenikom nepokolebljivo izjave da će se ceo svoj život uzajamno voleti i jedno drugom biti verni, i koji primaju blagoslov za rađanje i vaspitanje dece. 

Kako je Bog blagoslovio prvu bračnu zajednicu? 
Gospod Bog je u Raju blagoslovio naše praroditelje Adama i Evu i rekao im: „Rađajte se, i množite se i napunite zemlju" (Postanje, I, 28). 

Kakvo je ovo jedinstvo muža i žene u braku? 
To je nešto najbliže od svih ljudskih odnosa, jer je rečeno: „Čovek će ostaviti oca svoga i mater svoju, i prilepiće se ženi svojoj, i biće dvoje jedno telo" (Postanje, II, 24). 

Da li je Gospod Hristos potvrdio ovaj stari zakon o braku? 
Da. On je ponovio iste reči Staroga zaveta, i govoreći protiv razvoda braka, dodao: „Što je Bog sastavio, čovek da ne rastavlja" (Mat. XIX, 6). 

Da li je Gospod Hristos osvetio brak? 
On je osvetio brak Svojim prisustvom na svadbi u Kani Galilejskoj i pretvaranjem na toj svadbi vode u vino (Jn. II). 

Da li je On time dao dublji smisao braku? 
Da, isto kao što se voda promenila u vino, tako se Njegovim prisustvom telesna ljubav menja u duhovnu ljubav dveju duša. 

Da li je Novi zavet uneo neku promenu u pogledu rađanja dece? 
Rađanje dece u prehrišćanskom vremenu imalo je za cilj „napuniti zemlju", dok hrišćanski brak ima za cilj napuniti Hristovu Crkvu i na zemlji i na nebu, konačno — napuniti Raj. 

Ima li hrišćanski brak neki dublji simvolički značaj? 
Ima. Sveti ap. Pavle upoređuje bračnu vezu muža i žene s vezom Hrista i Njegove Crkve: „Muž je glava žene kao što je Hristos glava Crkve". Kao što čovek i žena u braku postaju jedno, tako su jedno i nerazdvojni Hristos i Njegova Crkva. 


Problemi u braku 

Pravoslavno etičko učenje o braku održava i učenje da intimni odnosi u okviru braka imaju višestruke fizičke, psihološke i duhovne dimenzije koje se tiču tajne braka i Božijeg promišljanja o nama iz ljubavi. Zbog toga, začinjanje dece (ili nemogućnost da se začne) je Božija volja za određeni par. Po definiciji, Božija volja ne može biti okrutna ili pristrasna već je ona odraz Njegove neizmerne mudrosti i promisla. 

Pitanje planiranja porodice u braku pre svega je pitanje (životnih) vrednosti, pitanje samodiscipline i pokornosti Božijoj volji. Sve češće i češće sveštenici susreću verene parove koji nemaju nameru da rađaju decu nakon venčanja - ili barem to žele da odlože na neodređeno vreme.Ovo stvara sukob, jer u svetoj tajni braka sveštenik se moli za bogato potomstvo para kao znak Božijeg blagoslova.Sigurno je čisto licemerstvo moliti se za ovakav blagoslov ako par ne želi da ima decu! 

Često je slučaj da se dolazak dece odlaže veštački iz tzv. "ekonomskih razloga". Ali ovi razlozi ne stoje uvek. Nekada se zapravo radi o izabranom hedonističkom životnom stilu i izbegavanju roditeljstva a ne o stvarnim ekonomskim razlozima. Zbog toga što je život uvek dar od Boga, Svemoćnog Životodavca, venčani parovi bi trebalo da se posavetuju sa svojim sveštenikom po pitanju kontrole rađanja. Zadatak je sveštenika da on deluje kao ogledalo para, ukazujući im gde je moguće da oni nešto čine iz sebičnosti a gde ne. Na sličan način, par koji planira začeće na veštački način - bebe iz "epruvete", veštačko oplođenje i slično, mora se posavetovati sa svojim sveštenikom. Možda je Božija volja da bezdetni parovi usvoje dete. 

Crkvene norme, bivajući normama Jevanđelja, više su od onih (ovo)svetskih i od normi medicinsko -naučnih krugova. Na primer: danas čujemo da nijedno neželjeno dete ne treba da bude rođeno. Na izgled ovo zvuči "ispravno". 

Ali je norma Jevanđelja više: sve bebe bez obzira na okolnosti, moraju biti i željene i voljene! To je fina ali značajna razlika. A dužnost je odraslog pravoslavnog hrišćanina da razvije sposobnost da može da pravi ovu razliku. Obilona blagodat da se ovo čini daje se u samoj svetoj tajni braka, ako sami supružnici to iskoriste. Nasilni pobačaj (abortus) iz bilo kojeg razloga, čak i u slučaju fizički ili genetski deformisane bebe u materici, je greh ubistva zbog čega je zabranjen kanonima Crkve. 

Pitanje ponovnog venčanja (nakon razvoda ili smrti jednog supružnika) vezano je za disciplinu i Božije promišljanje u našim životima.Kao saosećajno snishođenje slabostima ljudske prirode i našoj Bogom datoj potrebi za drugarstvom (druženjem), Pravoslavna Crkva dozvoljava, pod određenim uslovima, do tri braka. Ali Crkva mora biti oprezna po pitanju razvedenih koji žele da ponovo stupe u brak. Iskusivši jednu već promašenu vezu, Crkva ne žuri da da blagoslov za nešto što može postati drugi (ili treći) propali brak - sa svim mogućim posledicama po nevinu decu. 

U slučaju udovica i udovaca, Crkva je popustljivija. Ali u generacijama pobožnih pravoslavaca Staroga Sveta nije bilo neuobičajeno da onaj koji bi obudoveo (naročito ako su mu deca vać bila odrasla) molitveno pronikne u Božiju volju i da uvidi da mu je bolje da stupi u monaštvo ili preda svoj život na službu bližnjem umesto da se potrudi da oformi novu zajednicu u ovom svetu. Ovde, takođe molitveno rukovodstvo sveštenika može biti od pomoći. 

 


 

 

Sveta tajna sveštenstva

 

Šta je sveta tajna sveštenstva? 
To je sveta tajna u kojoj Duh Sveti kroz polaganje ruku episkopa daje blagodat i pravo onome koji se rukopolaže za episkopa ili sveštenika da svršava ostale svete tajne i da rukovodi verskim životom ljudi. 

Koliko ima stepena u svetoj tajni sveštenstva? 
Tri stepena: episkop, sveštenik i đakon. 

Kakva je razlika u ova tri stepena sveštenstva? 
Episkop može da svršava. svih sedam svetih tajana, sveštenik sve osim sv. tajne sveštenstva, a đakon pomaže episkopu i svešteniku, ali sam ne može svršavati nijednu od svetih tajana. 

Koji su niži činovi u Pravoslavnoj crkvi? 
Čteci, ipođakoni i đakonise. 

Ko rukopolaže episkopa? 
Dva ili više episkopa. 

Ko rukopolaže sveštenika? 
Episkop. 

Čiji su naslednici episkopi? 
Episkopi su naslednici apostola. 

Ko je ustanovio u Crkvi jerarhiju? 
Sam Gospod Hristos kao prvi Prvosveštenik (Jevr. V, 4—6). On, kao izvor svake vlasti i prava u Njegovoj Crkvi, dao je apostolima vlast da uče, isceljuju i opraštaju grehe. 

Šta onda predstavlja celinu jerarhije? 
Najpre Hristos kao večni Prvosveštenik i glava Crkve, onda od Njega apostoli, pa od apostola episkopi, i od episkopa sveštenici i đakoni. 

Zašto je neophodno polaganje ruku u ovoj svetoj tajni? 
To su najpre činili apostoli (I Tim. IV, 14; V, 22.). Polaganje ruku u ovoj svetoj tajni prenosi se na lice koje se rukopolaže duhovna sila i tako se postiže zakonita veza crkvene vlasti i sveštenosluženja 

Da li može postojati crkvena zajednica, a da ne priznaje i da se ne pokorava episkopu? 
Ne može postojati, jer se takva crkvena zajednica odeljuje od tela Vaseljenske pravoslavne crkve i lišava sebe blagodati Božje. 

Zašto zovemo sveštenika „Ocem"? 
Zato što smo preko sveštenika u svetoj tajni krštenja preporođeni u decu Božju; preko njih u svetoj tajni pričešća dobijamo nebesku hranu (Hristovo telo i krv); u svetoj tajni pokajanja preko njih dobijamo oproštenje od svojih grehova, a u ostalim svetim tajnama naročite darove Svetog Duha. Pored toga, sveštenici se za nas neprestano mole, uče nas, savetuju, opominju nas i nama rukovode. Prema tome, oni su zaista naši duhovni oci. Svakako oni moraju biti dostojni tog imena i te velike službe. 

 

Način postavljanja i sveštenodejstvo

 

Prezvitere hirotoniše Episkop za određenu parohiju i oni imaju potpunu pastirsku odgovornost. Prezviter prima antimins od Episkopa Eparhije, čije ime pominje na Liturgiji. U stvari, on služi u ime Episkopa. On je sveštenoslužitelj (liturg), onaj koji prinosi darove i priziva blagodat zajedno sa narodom; on je propovednik i pastir (1 Tim 4,13), vodi, dakle, verni narod ka Hristu. Što se tiče dužnosti da poučava, Sveti Jovan Zlatousti veli da ne postoji velika razlika između prezvitera i episkopa, zato što prvi po samoj njihovoj službi imaju obavezu da propovedaju nauku (1 Tim 5,17). Jedina razlika među dvema službama jeste moć hirotonije, koja isključivo pripada Episkopima (Omilija 11. na 1. Timoteju). Kanoni (58. apostolski i 19. - Šestog vaseljenskog sabora) predviđaju obavezu prezvitera da poučavaju svakodnevno, a osobito nedeljom, kroz Sveto Pismo, tumačenja i propovedi. 

Vrste zvanja i odežda

Prezviteri monaškog reda služe u manastirima, a mirskog reda u parohijama. Počasno zvanje prezvitera mirskog reda je: protoprezviter, protojerej i protojerej-stavrofor, a monaškog: sinđel, protosinđel, iguman i arhimandrit, od kojih su poslednja dva i nastojatelji manastira. 

U stepenu prezvitera karakteristična je bogoslužbena odeća - epitrahilj, felon i pojas. Odlikovani prezviter - protoprezviter, kao počast dobija pravo nošenja i nabedrenika, dok protojerej-stavrofor dobija pravo nošenja naprsnog krsta. 
 
Rukopoloženje

 

Rukopoloženje Episkopa

Vrši se po nepisanom pravilu u sabornom hramu. Uoči posvećenja biva narečenje koje vrši poglavar Crkve s nekoliko Arhijereja. U hramu se postavlja sto na kome se nalazi Časni krst, sasud sa osvećenom vodom i onoliko prosfora i čaša vina koliko Episkopa ima za trpezom ljubavi. U početku, najstariji đakon saopštava izabranom kandidatu izbor za Episkopa, i posle njegove izjave da se prima izbora, odvodi ga poglavaru Crkve, koji ga kropi osvećenom vodom, a potom kao najmlađi zauzima mesto za stolom. 

Čin narečenja otpočinje poglavar Crkve (Patrijarh, Arhiepiskop ili Mitropolit) početnim vozglasom "Blagosloven Bog naš.." i posle otpevane pesme "Carju nebesni...", trisvetog, molitve Gospodnje, duhovskog tropara i kondaka, poglavar izgovara kratku jekteniju u kojoj pominje i novonarečenog Episkopa. Na kraju, đakoni proiznose mnogoljetstvije za vreme kojeg blagosiljaju svi oni kojima se isto proiznosi, a Patrijarh blagosilja mesto narečenog Episkopa, koji za to vreme stoji. Odmah zatim nastavlja se bdenije na kome načalstvuje narečeni Episkop. Sva služba je duhovska - Nedelje Svete Pedesetnice. 

Pre hirotonije narečeni Episkop pred prisutnim Patrijarhom i arhijerejima, opširno izlaže učenje Pravoslavne vere. Naime, između ikonostasa i amvona, na kome se nalazi Patrijarh, prostire se poveći orao, s raširenim krilima, pod čijim se nogama nalazi grad s kulama. Orao u simvoličkom pogledu predstavlja po učenju Simeona Solunskog čistotu, Pravoslavlje i visinu bogoslovlja, a grad Episkopiju. Narečeni Episkop prilikom trokratnog privođenja od strane đakona i vozglasa: "Privodi se najbogoljubazniji i potvrđeni Arhimandrit (ime) da se hirotoniše za Episkopa Bogom spasavane Eparhije (naziv eparhije)...", staje prvo na noge orla, potom na sredinu i najzad na glavu orla. Trojica arhijereja postavljaju mu pitanja, a on opširno odgovara na ista, izlažući Nikeocarigradski Simvol Vere, i ispoveda da će se u svom arhipastirskom radu upravljati svetim kanonima, da će čuvati otačka predanja, Crkveni ustav, čuvati Crkveni mir i učestvovati u radu arhijerejskih sabora, da neće zalaziti u druge Eparhije i vršiti tamo rukopoloženja. 

Posle ispovedanja vere, narečeni Episkop stoji u oltaru na orlecu. Posle trisvete pesme, najstariji prezviter i đakon privode narečenog Episkopa carskim dverima, gde ga prihvataju dva arhijereja. Posle trokratnog ophođenja oko časne trpeze, klekne ispred nje i polaže krstoobrazno svoje ruke na nju, a arhijereji polažu na njegovu glavu kraj malog omofora i otvoreno Jevanđelje pismenima na njegovu glavu. Patrijarh ili najstariji arhijerej glasno govori molitvu: "Izborom u brižljivim ispitivanjem najbogoljubaznijah arhijereja i celog osvećenog sabora, božanstvena blagodat... proizvodi tebe najbogoljubaznijeg arhimandrita, ili jeromonaha (ime) izabranoga za Episkopa Bogom čuvanih gradova (ime). Pomolimo se, dakle, za njega, da dođe na njega blagodat Svesvetoga Duha." Za vreme čitanja dveju molitava, tiho se peva "Gospodi pomiluj" od strane sveštenstva i hora, a drugi arhijerej po redu izgovara takođe tiho jekteniju s prozbama za Patrijarha, vladara ili narod i za onoga koji se rukopolaže. 

Potom se novoposvećeni Episkop oblači u sakos, omofor i daju mu se krst, panagija i mitra, a uz naizmenično pevanje Aksios i Dostojin. Novi Arhijerej zauzima određeno mesto i učestvuje u daljem služenju Svete Liturgije, posle koje mu Patrijarh, uz pouku, predaje žezal upravljanja nad razumnim stadom Hristovim. 

Rukopoloženje prezvitera (sveštenika)

Rukopoloženje sveštenika vrši se na Liturgiji Sv. Jovana Zlatoustog ili Sv. Vasilija Velikog posle velikog vhoda, jer će novi prezviter učestvovati zajedno sa Arhijerejem i služaščim sveštenstvom u osvećenju predloženih časnih darova. Prilikom velikog vhoda, Arhijerej stavlja vozduh na đakona koji će biti rukopoložen za prezvitera i time se, na vidljiv način pokazuje da on završava svoje đakonsko služenje. 

Kandidata privode đakoni, a prihvataju ga na carskim dverima dva najstarija prezvitera i, uz pevanje tri tropara, obilaze triput oko časne trapeze, čije krajeve on celiva, a takođe i rame, krst, ruku arhijereja i nabedrenik. Pošto klekne na oba kolena i ruke stavi krstoobrazno na časnu trapezu, arhijerej stavlja na glavu đakona koji se rukopolaže u čin prezvitera kraj malog omofora, blagosilja ga triput, a najstariji sveštenik vozglašava Vonmem, arhijerej glasno govori molitvu "Božanstvena blagodat..." Zatim arhijerej tiho govori dve molitve za vreme kojih najstariji prezviter u sebi govori jekteniju, u kojoj se moli za arhijereja i za onoga koji se rukopolaže, a sveštenici u oltaru i hor izvan oltara pevaju triput "Gospodi pomiluj." U prvoj tajnoj molitvi arhijerej kaže: "Bože bespočetni... Ti Sam, Vladiko svih i cvega, i za ovoga slugu Tvojega i brata našega, za kojega si blagovoleo da od mene bude rukoproizveden, blagoizvoli da u neporočnom življenju i nepokolebivoj vepi primi ovu veliku blagodat Svetoga Duha..." 

Posle rukopoloženja arhijerej daje novom prezviteru pojas, felon i Služebnik, uz blagosiljanje sve odežde i pevanje, u oltaru i na horu, naizmenično, Aksios i Dostojin. Odmah iza pretvaranja darova, arhijerej odlomivši deo Agneca HS, daje ga novorukopoloženom prezviteru uz izgovaranje sledećih reči: "Primi zalog ovaj i sačuvaj ga celim i nepovređenim do poslednjega daha tvoga jer ćeš ο njemu biti pitan ο drugom i strašnom Dolasku velikoga Boga i Spasa našega Isusa Hrista." Dobivši deo Agneca prezviter staje između gornjeg mesta i časne trapeze i držeći u rukama isti, govori u sebi 50. psalam. Pošto izgovori vozglas iza molitve Gospodnje, vraća deo Agneca arhijereju. Na kraju liturgije, novi prezviter izgovara Zaamvonu molitvu i time obznanjuje narodu svoje stupanje u svešteničku službu. 

Rukopoloženje đakona

Takođe se vrši na Liturgiji, posle reči "I da bude milost...", odnosno posle pretvaranja časnih darova. Međutim, arhiepiskop nižegorodski i arzamaski Venijamin u svom poznatom delu Hovaja Skrižalj zastupa gledište, da se đakonska hirotonija može izvršiti i u toku Pređeosvećene Liturgije, posle prinošenja pređeosvećenih darova sa žrtvenika na časnu trpezu, jer đakon ne učestvuje u osvećenju darova, već samo saslužuje. 

Ipođakona privode rukopoloženju iz sredine naroda, sa soleje, đakoni, uz trokratno metanisanje. Tom prilikom oni govore: "Povelji, Poveljite, Povelji preosvjaščenjejši Vladiko." Đakoni privode ipođakona arhijereju, a on čini metanije, celiva krst, ruku i nabedrenik, a kasnije i rame arhijereja, i triput obilazi oko časne trpeze, uz pevanje određenih tropara i celivanja krajeva trpeze, kojim na vidljiv način izražava svoje doživotno služenje strašnom prestolu Gospoda slave. Na kraju, ipođakon klekne na levo koleno ispred trpeze, a ruke krstoobrazno položi na nju. Arhijerej blagosilja ipođakona triput, pošto je na njegovu glavu položio kraj malog omofora, polaže svoju desnu ruku i posle đakonskog vozglasa Vonmem glasno govori molitvu: "Božanska blagodat, koja svagda nemoći isceljuje i nedostatke dopunjuje, rukoproizvodi (ime) blagočestivog ipođakona u đakona..." Dok arhijerej izgovara u sebi dve molitve, najstariji đakon tiho izgovara jekteniju, a sveštenstvo i hor pevaju po triput "Gospodi pomiluj." U prvoj molitvi arhijerej moli Gospoda za rukoproizvedenog đakona i kaže: "...sačuvaj ga u svakoj čestitosti, da ima tajnu vepe u čistoj savesti. Α daruj mu blagodat koju si podario Stefanu Prvomučeniku Tvome, kojega si i prvoga prizvao na delo đakonskoga služenja Tebi..." U drugoj pak molitvi arhijerej se moli da Gospod novog đakona ispuni svakom verom i ljubavlju, i silom, i osvećenjem, silaskom Svetoga i Životvornoga Duha. 

Posle rukopoloženja, novi đakon dobija orar, narukvice i ripide, a uz naizmenično ponavljanje reči "Aksios" i "Dostojin" od klira i naroda, koji potvrđuju da je novi đakon dostojan primljenog čina. 
 

 

 

 

Jeleosvećenje

 

Šta je sveta tajna jeleosvećenja? 
Sveta tajna jeleosvećenja sastoji se iz molitava sveštenika i pomazivanja bolesnika osvećenim uljem, kroz koje deluje Božja blagodat za ozdravljenje bolesnika. 

Šta ovde znači bolest? 
Oboljenje duše ili tela. 

Kako deluje Božja blagodat u ovoj svetoj tajni? 
Ona leči telo od njegovih nemoći i dušu čisti od njenih grehova. 

Od kog se vremena ova tajna vršila u Crkvi? 
Od Hristovog vremena. Po zapovesti Hristovoj apostoli su išli da propovedaju Jevanđelje, i, među drugim ljudima, „pomazivali jelejem mnoge bolesnike i lečili ih" (Marko VI, 13). 

Kako je preneseno vršenje ove svete tajne na episkope i sveštenike? 
Zapovešću apostola. Sveti ap. Jakov piše sasvim jasno: „Boluje li ko među vama, neka dozove starešine crkvene, te neka čitaju molitvu nad njima i neka ga pomažu uljem u ime Gospodnje. I molitva vere pomoći će bolesniku, i podignuće ga Gospod, i ako je greh učinio oprostiće mu se" (Jak. V, 14—15). 

Da li se sveta tajna jeleosvećenja vrši samo nad teškim bolesnicima i onima koji umiru? 
Ne, ova čudotvorna sveta tajna vrši se i nad onima koji su lakše bolesni.