Crkva Sv.Nikola
Supska
Crkva Sveti Nikola
O crkvi Sv.Nikola
Pravoslavlje
Foto Galerija
Links
Crkvena opstina
O Svetom Nikoli !!!
Nacin posta
Pravoslavne Molitve
Praznici
Obicaji
Svete Tajne
Krsna Slava
Vrline i Gresi
Pravoslavna Crkva
Kako djavo obmanjuje coveka !!!
Krsna Slava

 

SLAVA 
 
Sveti Sava je u praksu uveo obred krsne slave na liturgijskoj osnovi. Od svetoga Save se taj obred, kao i obicaji koji ga prate, postupno formira, dok se ne razvije do danasnjeg oblika.
Danasnju formu tog obreda konacno u proslom veku (1862) je fiksirao mitropolit Srbije Mihailo.
Od brojnih imena koje je imala ova pojava nekad, a ima ih i danas, najrasprostranjeniji je, krsna slava i svecari.
 
SVECENjE VODICE 
U nekim krajevima (Vojvodina, Beograd…), obicaj je da svestenik pre slave dodje u dom da osveti vodicu. Domacica pripremi ciniju sa vodom, bosiljak, svecu, kadionicu, tamjan i upali kandilo ispred ikone. Tada svestenik osveti vodu kojom ce domacica umesiti slavski kolac. Za tu priliku potrebno je pripremiti: kadionicu, vatru (ili briket specijalnog uglja) i tamjan, zatim svecu i svecnjak (cirak), kitu bosiljka i posudu ciste vode - i sve to da bude na stolu, okrenuto prema ikoni Krsne slave, koja se inace nalazi na istocnom zidu te sobe. Osvecenu vodicu domacica tretira kao svetinju: pazljivo njome rukuje, cuvajuci je na odredjenom mjestu. Pa kad, uoci samoga dana slave, privede kraju sve svoje pripreme za sutrasnji dan, onda tom vodom i brasnom mesi slavski kolac; tome se doda i potrebna kolicina soli i kvasca.
U nekim krajevima u kojima danas zivi nas narod, slava vec pocinje uoci dana vecerom, jer je to, liturgijski gledano, vec novi dan - dan slave: sluzeno je vecernje, odnosno bdenije sutrasnjem prazniku. Ipak, vrlo je retka pojava da se vec tada reze kolac: nego na sam dan slave.
 
ODLAZAK U CRKVU 
Kad osvane dan krsne slave, u crkvu se nosi kolac, zito i crno vino. U hramu se vrsi zajednicko osvecenje zita i blagosiljanje hleba i vina, a onda svestenik svako zito posebno prelije i svaki kolac posebno reze. Tom prilikom svecar preda svesteniku pre svete Liturgije citulju (spisak zivih i preminulih clanova porodice) radi pomena i vadjenja cestica na proskomidiji - zivih za zdravlje, a upokojenih za pokoj duse.
Domacin prilozi crkvi svoje darove: tamjan, zejtin, vino - prilozi cega moze i koliko moze. U novije vreme je sve cesca pojava da se prilaze novac pa da ga crkva trosi u potrebne svrhe.
 
REZANjE KOLACA U KUCI 
Tamo gde je nasledjena porodicna praksa, ili se zavodi nova praksa, da se cin rezanja kolaca vrsi u kuci, treba uraditi ovako.
Jos uvece ili rano izjutra staviti na sto sve sto je potrebno za obred, a sto je okrenut ikoni, odnosno istoku.
Na stolu treba da su kolac, zito, casa crnog vina; zatim sveca u ciraku, spisak zivih clanova porodice radi molitvenog spomena, zatim rucna kadionica sa briketom i sibicom; pored vina i zita nalazi se kasicica, a pored kolaca, noz. Sveca se pali pred sam pocetak obreda, a moze i ranije - dok je kandilo upaljeno jos uvece i gorelo je u toku noci. Kad svestenik dodje u svecarsku kucu, na stolu je sve sto je potrebno. Posle uobicajenog pozdrava, domacin pridje sveci, prekrsti se i pripali je. Poslije pocetnog vozglas, molitve Gospodnje Oce nas i tropara slave, svestenik cita molitvu za osvecenje zita. Za vreme ovoga obreda okadi se: ikona, sveca, kolac, zito, vino, prostorija u kojoj se slavi kao i prisutne clanove porodice i goste. Neposredno posle tog obreda, ne prekidajuci tok svestenik prelazi na rezanje slavskog kolaca.
Za to vreme pocinju da se pevaju tropari.
 
OSVECENjE I REZANjE KOLACA 
Sve vaznije obredne radnje i obredni materijal o slavi vode neposredno poreklo iz Svete Liturgije, sire uzeto - odnosno iz Crkve: u tome se ogleda crkveni karakter slave. Obred slave, kao i svi drugi obredi u Crkvi, predstavljaju oblik komunikacije ili opstenja coveka sa Bogom - zato je svaka molitva licno intonirana, i sve - osim onih koje se odnose na individualna lica - imaju oblik mnozine, sto izrazava saborni karakter molitve: bas kao i samoj Bozanskoj Liturgiji u kojoj se molimo za sve, za ceo svet.
U toj sabornosti nije brisan nijedan pojedinac, ma kako bio mali i neznatni pred ljudima, a gramaticka mnozina ne predstavlja naknadni zbir, nego ukupnost, sabornost - zajednicu.
Svestenik prvo molitveno priziva Gospoda Isusa Hrista da blagoslovi predlozeni hleb i vino, izgovarajuci tri puta reci: „Gospode Isuse Hriste Boze nas, blagoslovi ovaj hleb i ovo vino Duhom tvojim Svetim svagda, sada i uvek i u sve vekove vekova. Amin." Zatim obema rukama uzima hleb i podize ga, okrenut ikoni, odnosno istoku, „Gospode Boze, prinosimo Ti ovo u slavu i cast svetog ……..; njegovim molitvama primi, Premilostivi, ovu zrtvu u svoj nadnebesni zrtvenik."
Zatim spusta kolac i reze ga po donjoj kori u vidu krsta i preliva ga vinom cineci znak krsta. Kolac okrecu svestenik, domacin i svi prisutni - kruzno, u desno dok se tropari pevaju. Isti tropari se pevaju i na vencanju, kao i prilikom rukopolozenja u cin djakona, prezvitera i episkopa. Okretanje kolaca u krug oznacava vecnost. Krug je simbol vecnosti.
Posle ovoga kolac se lomi na pola i stavljaju se njegove polovine donjom korom jedna prema drugoj, tako da prorezana mekota jedne i druge polovine bude okrenuta gore: nju celivaju svestenik i domacin tri puta. Svestenik govori: „Hristos medju nama." Domacin odgovara: „I jeste i bice." Za vreme pevanja tropara kolac su okretali svi prisutni - domaci i gosti; ako ih je bilo mnogo, onda oni blizi neposredno su okretali kolac, a oni dalje njihovim posredovanjem bili su u vezi sa kolacem, drzeci svaki ruku na ramenu onoga, ko stoji ispred njega. Tu pojavu imamo redje u kuci, ali je zato imamo cesto, gotovo redovno kad je u pitanju hramovna slava, skolska slava, esnafska i sl. jer se i tamo reze kolac a prisustvuje veliki broj vernika.
Posto je zavrseno celivanje slavskog kolaca, pevaju se tropari koji su u ovaj obred usli iz praznickoga bdenija, odnosno jutrenja. Iza toga dodje jektenija u kojoj se moli za narod, arhijereja, pravoslavne hriscane i, na kraju za ukucane - po imenu.
Na kraju kao i obicno, mali otpust. Tada dodje cestitanje.
 
SLAVSKI RUCAK 
Slavski rucak, kao i sve obredne ponude, nije jelo radi jela, nego je to zajednicko obredno jedenje i pijenje (so-jastije i so-pitije).
Zato o slavi domacinova kuca nije samo gostoljubivi dom, nego istovremeno i neka svetionica: i kuca i porodica su crkva (zajednica) gdje se prinose Bogu na dar pobozne misli, zelje, zahvalnost, docekuju se i primaju gosti, po uzoru na biblijskoga praoca Avrama koji je ugostio tri nepoznata tajanstvena putnika.
 
VIDOVI SLAVLjENjA SLAVE 
Evharistijski ogranak nije urastao samo u porodicu, pa zato ne postoje samo i porodicne slave, nego postoje i drugi vidovi slava. Prije svega, videli smo da je kucna ili porodicna slava izrasla iz crkvenoga obreda. Pored hramovne slave postoji gradska i seoska slava kod nas zavetina sto znaci dan i obred zaveta. Obicajna strana, odnosno ruho tih svecanosti moze da se razlikuje - i razlikuje se - zavisno od mesta i vremena; ali obredna strana je ista. U starom Dubrovniku su postojala bratstva i njihove slave. Po ugledu na to, a sa osloncem na zavetine i hramovne slave - domaca slava se razvila u jos jedan oblik, odnosno vise vidova slave. Tako, na primer, zna se da je svetog Savu uveo kao skolsku slavu tek knez Milos 1841. godine, ali se isto tako zna da su u Sremskim Karlovcima jos u prethodnom veku na dan svetoga Save djaci bili slobodni od skole i „imali su rekreaciju". U ovim slavama obred je kao i kod porodicnih odnosno crkveno-hramovnih. U jekteniji gde se pominju imena clanova porodice onih koji su domacini slave za tu godinu i oni koji prihvataju pripremu slave za iducu godinu, a pomenu se uopsteno i svi ucesnici slave. Stari domacin predaje kumstvo svome nasledniku - domacinu za iducu godinu tako sto mu predaje polovinu a negde cetvrtinu slavskog kolaca. Isto tako otac predaje sinu slavu, a to biva onda kad se sin izdvaja u posebno domacinstvo, bilo da ce ziveti u drugom gradu bilo da ce ziveti u tom istom mestu. Potpuno je pogresna praksa koja se ponegde kod nas ustalila posle Drugog svetskog rata, da sinovi ne slave dok im je otac ziv, ili, pak da slavu preuzima samo najstariji sin. Duznost je oca, da svom sinu preda slavu, tako da i on slavi. Ako to otac ne zeli da ucini, iz ko zna kojih razloga, potrebno je obratiti se svom nadleznom svesteniku i sa njim se dogovoriti o preuzimanju krsne slave. Sin tada nikakav prestup nije ucinio protiv svog roditelja i krsne slave. Kada je Austro-Ugarska okupirala Bosni i Hercegovinu 1878. godine, zabranjena je upotreba cirilice, pevanje uz gusle… cak je zabranjeno i slavljenje Krsne slave. Posto se Srbi nisu slave odricali, vlada je donela odluku, po kojoj je dozvoljena slava, ali se prethodno moralo dobiti odobrenje, za sta se morao platiti porez na slavu. Dozvola glasi: „Dozvoljava se da N. N. moze svetog Ivana slaviti 24 casa." Pod svetim Ivanom podrazumeva se sveti Jovan Krstitelj. Jedna zajednica obicno pocinje da slavi te godine kad se osniva, a nekad i nesto kasnije. Hram pocinje da slavi kad se zavrse radovi i izvrsi njegovo osvecenje - ali ima i druga prakse: da slava novoga hrama pocinje da se proslavlja jos u izgradnji - spomen hrama svetoga Save u Beogradu na primer slavi svoju slavu, a jos nije zavrsen. Krsna slava, gledana i shvacena iznutra i kvalitativno, predstavlja pojavu u kojoj se vidi da je srpsko pravoslavlje svetosavlje, pravilno i duboko pojmilo smisao i bice Crkve i najadekvatnije izrazio svoje shvatanje i svoj dozivljaj Crkve kao vecne neobuhvative zajednice Boga i ljudi. Tako se o krsnoj slavi dom - porodica pokazuje kao minijaturna slika Crkve, puna stvarne zivotnosti: njena materijalna prisutnost u odredjenom prostoru je evidentna, i ona je samo simvol duhovne stvarnosti koja daje smisao. To u stvari cini dusu celoga poretka rituala krsne slave. U vreme posle Drugog svetskog rata, sve je cinjeno da se krsna slava ukine, zabrani, iskoreni, a kad to nije poslo za rukom, onda se islo na to, da se ona sto vise isprofanise, obesveti. Tako je krenulo od toga da nije potreban kolac, zito i sveca. Nego bi se spremio bogatiji rucak. Nije se vodilo racuna o postu. Na zalost ima krajeva, narocito u Vojvodini kao i u Beogradu sa okolinom, da se na dan Krsne slave mrsi bez obzira kada je slava u sredu, petak ili je u toku posta. Sveti Nikola uvek pada u toku Bozicnjeg posta. Negde u podsvesti je ovom narodu, da je u pitanju post. Ali, da bi makar malo odrzali post, ima ovakvih primera. Po dolasku iz hrama sa osvecenim kolacom i zitom, upale slavsku svecu, okade kolac, posluze se sa zitom a za rucak spreme malo ribe. Za svoje opravdanje, kazu: „Oce, ja sam moju slavu podigao posnu. Zasto se ti brines za moje goste i rucak?" Ne brine se svestenik samo za njegove goste, njihovo jelo i pice, vec za duse i samih gostiju, a prvenstveno domacina i njegove porodice. Bolje je ne slaviti Krsnu slavu na taj nacin, nego se gresiti.
Ima i ovakvih primera, kada domacinu objasnite sta je Krsna slava, onda on pokusava da se brani, pa kaze: „Ja sam ovako nasledio, a kazu mi da nije dobro da menjam dosadasnji obicaj." Sa ovim su se sreli i Oci Prvog vaseljenskog sabora 325. godine u Nikeji, pa su 15. kanonom propisali: „Unistiti obicaj koji se protivu apostolskoga pravila u pojedinim mestima ukorenio…" Srpskom narodu je Sveti Sava ostavio kako se slavi. Zbog toga smo mi duzni, na osnovu gore navedenog kanona iskoreniti ruzne, licemerne i nehriscanske obicaje, koji su se na stetu Crkve uobicajili. Da li smo se zapitali, da li svetitelji Bozji, od kojih je veliki broj bio isposnika, zadovoljan sa nasim nacinom slavljenja njihovog imena. Da li ce oni nama ovakvima biti zastitnici pred Bogom ili ne? Krsna slava nije jelo i pice. Jos je sveti Petar Cetinjski cudotvorac prokleo svakog onog u Crnoj Gori, ko duze slavi slavu od jednog dana. Razlog je taj da bi sacuvao hranu sirotinji, jer su jos tada mnogi slavu pretvarali u jelo i pice. Uvukla se ponegde i jos jedna krajnje pogresna praksa. Dogodi se da u porodici neko umre ili pogine u toku godine. Dolazi svestenik za slavsku vodicu, onda domacin kaze: „Ja ove godine necu slaviti slavu, imao sam smrtni slucaj u porodici. Dodjite iduce godine." Ovo je paradoksalno. Kada je 1934. godine poginuo kralj Aleksandar u Marselju, mnogi su u znak zalosti za kraljem otkazivali slavu. Zbog toga je Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve izasao u javnost sa jednim saopstenjem, kojeg se moramo prisetiti i po njemu vladati. Krsna slava se nikada ne prekida. Pozvati su tada vernici, da udvostruce svoje molitve za pokoj dusa upokojenih, s posebnim pozivom da se za Krsnu slavu pomognu oni, kojima je pomoc potrebna. Da se umesto bogatih gozbi, iste smanje, a razlika u novcu da sirotinji. To je hriscansko shvatanje Krsne slave. U nekim srpskim krajevima ako se dogodi da se u porodici neko upokoji, kolac se ne sara, vec se samo na sredini napravi pecat sa znakom krsta. To je svesteniku i svim prisutnima u hramu znak, da se u tom domacinstvu neko u toku godine upokojio.
 
SLAVSKI KOLAC
Kolac (kao hleb) je hriscanska zamena za krvnu zrtvu; istina, i u Starom zavetu se znalo za praksu obrednog prinosenja hleba na zrtvu, pa je i Gospod Isus Hristos upotrebljavao hleb na svojoj tajnoj ili poslednjoj veceri sa svojim ucenicima. Odatle, dakle direktno iz Svetog pisma, kolac - hleb je uzet da se lomi - sece i on predstavlja vazan predmet slavske zrtvene svecanosti. O lomljenju hleba kao evharistijskoj zrtvi govori nam i samo Sveto pismo (Dap 2, 42 i 46). Kolac se mesi od psenicnog brasna. U novije vreme to je belo brasno. (vidi u kuvaru) U nekim krajevima to je obican domaci hleb u koji se stavi sveca (ako nemaju svecnjak); kao takav on je bez ukrasa. Kolac se obicno ukrasi raznim sarama. U uzickom kraju, ako se dogodi u toku godine da neko umre od najblize familije, kolac se ne ukrasava sarama, vec se samo na sredini stavi pecat.
 
ZITO
Uoci slave u kuci se kuva zito - koljivo. Zito moze da se kuva na vise nacina. (vidi u Kuvaru) Kuvano zito ili koljivo nalazi se u crkvenoj upotrebi jos od najranijih vremena, kao crkveni simbol; ono podseca na biljne zrtve iz Starog Zaveta i njime se kao primerom ilustruje ziva veza ovozemaljskog i zagrobnog zivota. Potpuno je pogresno ne spremati zito za slavu Arandjelovdan, ili, pak Ilindan, zato sto su to „zivi svetitelji" kako to opravdavaju oni koji ne spremaju zito, sto je pogresno. Kod Gospoda nema zivih ni mrtvih svetitelja, „Bog nije Bog mrtvih nego zivih; jer su njemu svi zivi." (Lk 20, 38) Zito nije za njihov pokoj nego u slavu Bozju, a njima u spomen, zatim za zdravlje onih koji su ga pripremili, i za pokoj upokojenih clanova porodice.
 
TAMJAN
Tamjan je mirisljava sagoriva materija za koju znaju mnoge religije; zna za nju i starojevrejska religija koja je prirodna prethodnica hriscanstva. U hriscanskoj veri kadjenje je propisano, bilo kao cin pripreme i osvecivanja ili kao izraz svetoga postovanja. Kadjenjem ikona ili sabranih ljudi svakome coveku priznaje se da je ikona Bozija i vrsi se uzviseno prizivanje na svetost. Smisao kadjenja je i gusenje i razgonjenje zlih duhova. Slavska zrtva se kadi da bi bila cista od njihova prisustva i dejstva. Isti je smisao kadjenja u crkvi i uopste na bogosluzenju. Prijatni miris tamjana utice blagotvorno na covekovo raspolozenje i potencira osecanje molitvenosti.
 
SVECA I KANDILO
Svetlost je simbol dobra, Boga. Smisao svece i kandila kao kult izvora svetlosti je u vatri od koje zraci svetlost. Vatra cisti necisto, a svetlost odgoni tamu i time razgoni neciste duhove. Svetlost svece na bogosluzenju, kao i na slavi, je zamena za zrtveni oganj. Sveca je pored starozavetnog kandila usla u upotrebu hriscanskog kulta u prvim vekovima hriscanstva. Sveca se pravi od pcelinjeg proizvoda, voska, a pcela je simbol marljivosti i cistote, pa je upravo zato uzet njen proizvod kao obredni element. U novije vreme, usled nedostatka cistog voska, upotrebljavaju se parafin ili cerozin kao njegova zamena. Svetlost iz kandila dolazi od ulja. Nekad je to bilo iskljucivo maslinovo ulje, a sad se upotrebljava i od drugih biljaka. Maslina je imala veliku vrednost u ekonomiji mediteranskih zemalja, ali je mnogo vaznije za Crkvu i njene obrede da je maslina biblijski simbol mira.
                                                                                                                                         
                                                                                                                                        SIMBOL VERE
Verujem u jednoga Boga, Oca, Svedrzitelja,
Tvorca neba i zemlje i svega vidljivog i nevidljivog;
- I u jednoga Gospoda Isusa Hrista Sina Bozijeg, Jedinorodnog,
od Oca rodjenog pre svih vekova;
Svetlost od Svetlosti, Boga istinitog od Boga istinitog, rodjenog,
ne stvorenog,
 jednosustnog Ocu, kroz koga je sve postalo;
- Koji je radi nas ljudi i radi naseg spasenja sisao s nebesa,
 i ovaplotio se od Duha Svetoga i Marije Djeve i postao covek;
- I Koji je raspet za nas u vreme Pontija Pilata, i stradao i pogreben;
- I Koji je vaskrsao u treci dan po Pismu;
- I Koji se uzneo na nebesa i sedi s desne strane Oca;
- I Koji ce opet doci sa slavom da sudi zivima i mrtvima,
i njegovom Carstvu nece biti kraja.
- I u Duha Svetoga, Gospoda, zivotvornoga, Koji od Oca ishodi,
Koji se zajedno sa Ocem i Sinom obozava i slavi,
Koji je govorio kroz proroke.
- U jednu, svetu, sabornu i apostolsku Crkvu;
- Ispovedam jedno krstenje za otpustenje grehova;
- cekam vaskrsenje mrtvih.
- I zivot buduceg veka.
Amin